Evo bliži se godina kako živim u Bergenu, a kao da je prekjuče bilo kada sam objavio prvi post na B logu. Pisalo se od tada o svemu i svačemu, pentranje po okolnim planinama, norveški praznici, doživljaji i vatanje u autobusu… Svašta po nešto. Ali sve je to zaebancija u odnosu na ovo putešestvije kroz prirodu Norveške.

Kako nikad nisam voleo serije koje se razvlače kroz više epizoda, razlomićem ovo putešestvije u nekoliko individualnih celina, kolko da postovi ne budu kiloipometarski.

Daklem Norway in a nutshell, što bi značilo Norveška u nutshell-u, planirana maršuta izgledi ovako

Daklem skoro pa pola Norveške u cugu. Obično put traje jedan dan od jutra do večeri, ali pošto smo daraga maja i ja skoro pola godine odvojeni od kad smo se venčali, reko da se isprsim malo te provedemo noć u hotelu u sred Norveške, na pola puta. Noć pred put pakujemo stvari (na moje insistiranje, inače se obično pakujemo ženski: pola sata pred put pa onda trčimo ko blesavi jer kasnimo), pakujemo i nešto klope pošto smo putnici amateri i nemamo pojma gde čemo da se zadesimo usput i ima li što da se krka u vozu i na brodu.Vremenska prognoza najavljuje za prvi dan neko budjavela vreme, za drugi dan puta kažu da će biti malo lepše. Stižemo na železničku, doduše malo kasnimo mojom krivicom ali voz je tu sperman i čeka

Ja čekam sa torbama kod perona a draga pokušava da se objasni sa gospojom na šalteru gde smo pošli, šta nam treba, gde treba da sednemo, i dvaes minuta kasnije ulazim ja kod gospoje u kućicu, žena me očekivano prepoznaje, štampa karte i uz osmeh i klimanje glave kaže “sedite di god”. A možda je pomoglo i to što sam ja sve vreme imao priznanice, al dobro sad. Probijamo se pored grupe skijaša i snowbordera koji idu istim vozom kao i mi. Malo nam beše čudno ali pod programerskom parolom “we do not judge” prolazimo praveći se da je normalno da u sred maja meseca nosiš skije a na ledjima ranac sa kanticama i lopaticama. Sedamo u voz, smeštamo se blizu nekog para iz Kolorada koji idu istim putem nutšela. Kažu da je ova destinacija popularna kod njih a i muž ima neke rodjake u Norveškoj.

Inače medj norvežana i amera postoji dugotrajeno prijateljstvo i medjusobna privrženos, beše su ameri pomogli norvežanima kad su našli naftu za vreme hladnog rata, a i u 19om veku je gro norvežana otišlo za ameriku kad su ovde bila teška vremena, te sad skoro svaki norvežanin ima nekog rodjaka u amerikama i rado ga se seća. Kako i ne bi imao rodjake tamo, kad norweška ima jedva 5 miliona stanovnika a u amerikama ima preko 4.6 miliona amera norveškog porekla. Skoro pa na jednog ovde jedan je tamo. Pričamo tako o raznoraznim stvarima, ja im se falim kako poznavam neke amere iz La što sam godinama radio sa njima, al se oni ne poznaju medjusobno. Čudno, kod nas u selo svi svakog znaju po imenice. Kako smo se lepo upakovali, mrzelo me neko vreme da vadim fotoaparat iz ranca, a i bilo mi bedak odma da glumim japanskog turistu, reko malo da sedim pored drage i družim se. Medjutim, kako smo ustali rano ujutro a bila je duga noć pred put, draga je zadremala a mene stigla zakasnela jutarnja rreakcija, te nisam mogao da odolim a da ga ne izvadim tu pred ljudima.

Prognoza je inače veoma pouzdana, kad god kažu da će padati kiša uvek tako i bude. Kroz mokre prozore i musavo vreme slike ne ispadaju baš nešto posebno pa u post produkciji vadim slike iz drugog putovanja do odmarališta Geil-a, istom maršutom. Dakle isti predeli ali malo lepše vreme

Čim smo videli sneg kroz prozor ameri odma skočiše da slikaju, garant da tuže nekog posle jer snega nije bilo na brošurama u maju mesecu. Odma su skočili i snowboarderi i počeli da balave po prozorima i otežavaju nam slikanje. Odma smo skočili i mi jer smo ukapirali da smo se zajebali što smo pošli u patike. Inače Bergenška železnica je na trasi Bergen-Oslo proglašena za jednu od 20 najlepših železničih iskustava. Nakon dva sata vožnje stiže i prva stanica puta, mesto Myrdal gde presedamo u drugi popularniji voz železnice Flåm. Presrećni snego-daskaši prvi istrčavaju napolje iskeženi dok ja kao i uvek neustrašivo uslikavam po surovim vremenskim neuslovima.

Malo se grudvali, ja pobjedio… A Flåm železnica (čita se: Flom železnica) ima jednu od najstrmijih “regularnih” železničkih trasa u svetu, sa visinskom razlikom od 866 metara od dna do vrha, dugu 20 kilometara a najstrmiji deo ima 55% uspona. I meni je sumnjivo malo al na njiovom sajtu tako piše www.visitflam.com. Usput prolazi kroz jedinstven tunel sa krivinom od 180 stepeni kroz koji se vidi pola sveta. Probao sam ja da uslikam, al prečage su na svakih 10cm, i mož da gledaš očima al na svim slikama imam po prečagu na pola.

Upadamo u voz gde zatičemo pola japana i ushićeno lokalno stanovništvo

Sedamo malo da se zgrejemo, ameri sedaju odma do nas, garant se plaše da se ne izgube u vozu ili da ih neko ne opljačka. Pričaju nam kako su jeli neke dobre hamburgere u gradu, ja ih kuliram i slikam kroz prozor

Već se polako nerviram, ne vredi, ništa se ne vidi kroz prozore prljave musave. Zovem stjuardesu da se žalim, pitam je možemo li malo da stanemo čas da uslikam malo vodopade, a i ide mi se u vece. Kaže saće popriča sa kapetanom da vidi šta možemo da učinimo. Za to vreme ameri se u tišini pakuju i prelaze u drugi vagon. Vraća se stjuardesa, namiguje mi i voz polako staje. Izlazimo malo i slikamo se uz neki vodopad.

Japanci odma kapiraju šta se dešava i istrčavaju sa aparatima da se i oni slikaju

Posle kad smo ušli počeli da mi se klanjaju i traze autograme, žene me mole da s slikam sa bebama a deca mi prave portret od plastelina u znak zahvalnosti što je voz stao. Ja se smaram od musavog vremena i slikam slike na teveu kolko da mogu da dam nešto amerima za tužbu, da se vidi šta je napolje a šta su nam obećali u brošuri.

Počinjemo već vidno da se smaramo kad stjuardesa dolazi, štipa me za dupe i kaže da je sa naše leve strane neko mesto i da tu ima da se vidi drvena crkva sagradjena 1667 godine. Reko, ja bi je srušio i sagradio još stariju da bude impresivnije. Ne kapira baš programerske šale al nema veze.

Meni više za oko zapada farmica odma pored crkve

Ceo život sam bežao kad je trebalo da se ide i pomaže na selo i na poljoprivredu (mada sam voleo didem kad se peče prase), al ove farmice su mi nekako drugačije, neću da kažem civilizovanije, al su mi nekako… drugačije hebemliga. Tako se zamišljam kako ptičice cfrkuću a ja teram ovaj traktor u slalom na ovih 40 kvadrata zemljišta, i ne primećujem da jedan ceo rukav kasnije

stižemo već na drugu destinaciju, mesto Flåm gde pravimo par sati pauzu i presedamo na brod. Tu smo obišli muzej železnice i uslikali preko 100 slika istog, ali sam u sledećoj epizodi zamolio nekog lika da mi prebaci slike sa kartice na flešku pošto sam već bio napunio kartice aparata, i kad sam došao bio kući i razvio slike, video sam da su mi 102 slike iz Flåm-a riknule i da im nema spasa. Došlo mi dodem, duzmem dudarim i drazbijem taj njegov krš od kompjutera, al ajd sad…

Kako me ženče već drugi put vika da je vreme ručku, prva polovina prvog dana priče o Norveškoj u ludoj školjci se ovde pauzira, a nastavak sledi jelte, za “dve nedelje”.

Follow