Norway in a nutshell ® – Deo 1 dan 2.

Zbunjujuć naslov a, niko ne prati brojeve? Nebitno, jerbo ovo se dešava sjutradan u odnosu na jučerdan. Juče posle večere posedemo malo sa osobljem, popili tu koje piće i zezali se nonšarlantno, ja programirao nešto malo i prebacivo slike na laptopu od 50000 evara (i ostao bez istih slika jelte), raspitivali se gde didemo sjutra pred ručak pošto nam brod za na dalje stiza tek oko 3 popodne. Kažu ima fantastičan vidikovac tu gore na vr brda, al organizovani busovi idu tek na leto u sezoni, pa jedino didemo pešaka do gore. Ubrzo se svo troje zagrejani povlačimo u odaje, svi uzbudjeni (ja onako vidno i primetno uzbudjen) od silnih utisaka.

Ujutro kad smo ustali videli smo da se sobarica već obukla i otišla, sa osmehom silazimo na doručak u obliku švedskog stola na sred nekog norveškog stola. A na stolu vidimo „trista čuda“ što bi rekao Zoran u Radovanu drugom. Osoblje iznelo gomilu hrane, bilo je gostiju nije da nije, al opet je bilo i hrane. Mi onako po srBski, stižemo zadnji na doručak i pod krišnim pogledima ostalih gostiju mažemo nešto na hleba i mećemo šunku preko. Kako imamo osećaj da svi gledaju u nas, jal što se 10min vrtimo oko stola jal što se noćas čulo svašta iz naše sobe, odlučujemo da se zadržimo na laganom doručku od tri kriške nečega. Sedamo, vidimo neki ustaju da sipaju kafu ili šta već. Provaljujemo da ima i da se pije što god, pa planiramo kad završimo doručak da uzmemo nešto. Prolazi sobarica od sinoć, gleda me u oči, klima glavom i smeška mi se onako, ja se odma okuražujem i ustajem po čaj i kafu za dragu. Dok mi tu klopamo primećujemo da Norvežani malo malo pa dopunjuju kafu, uznu neki voćni jogurt, uznu neke kiflice, uznu neke sireve, neke namaze, neke soseve, salame i džemove… I to sve po 3-4 puta svaki ponaosob sa stola. Prolazi konobar od sinoć, klima glavom, gleda me u oči i smeška mi se onako, ja zbunjeno začudjen ustajem da ugrabim šta je već ostalo posle ovih što su došli pre nas. Uskoro se pročulo da ponestaje hrane i kad smo videli da je vrag odneo šalu, 10oro nas oblićemo onako oko norveškog stola dugrabimo šta se već ugrabiti može. Kad smo upakovali zadnji escajg i šećer u kesice i kad više nije bilo ništa za stolom odjavljujemo se iz sobe. Zamoljavamo osoblje da ostavimo torbe tu do popodne, čika domar me gleda u oči, klima glavom i smeška mi se onako i kaže nema problema. Sa jezom u kostima se trudim da se ne setim odakle ga znam bez uniforme i izlazim iz hotela.

Mećemo put pod noge i pravac uzbrdo. Kažu do gore treba jedno 2-3 sati hodanja, što nam se uklapa u termin za dok ne dodje brod da nas pokupi na dalje. A da, pre nego krenemo uzbrdo, ulazi neki par u hotel i žali se kako brod nije stao već je samo produžio, i nije im jasno zašto su ih iskulirali u hladnu reku misisipi kad su platili kartu. Zato smo prvo otišli u turistički centar da se najavimo, da ne iskulira brod i nas. Tu nam dadoše broj telefona kapetana lično, da pozovemo njegov hot line kad budemo nastavili put.

U mestu ima dosta farmi, praktično mu ovo dodje varoš sa većinom farmerskih domaćinstava. Rekao bi da je ovo selo, al kako nas i profesorica Norveškog uči da ne možemo bukvalno da prevodimo već moramo da uzmemo u obzir i duh jezika i značenje reči, ovo onda nije selo. Bio sam po raznim našim selima (najviše u timočkoj krajini, najviše na igrankama) i video svašta nešto tamo, al nijedno od naših sela ne podseća na ovu varoš sa farmama. Nekako nije to to, pa samim tim nije taj prevod. Al o mestu sam pisao više u „jučerašnjem“ blogu pa ko nije stigao da pročita, nek se vrne unatrag. Na ovom kraju naselja uzbrdo, uglavnom su farma za farmom. Negde ima štala sa mestima za 2-3 krave, ambar kuća i okućnica, džip i traktor, a negde bude i obor sa 10ak ovaca. Uglavnom su relativno male farmice u odnosu na naše, ali vrlo vrlo lepo i uredno sredjene ako smem da primetim, i SVAKI crep je ceo, i svaka ograda je cela. Kako li se celo domaćinstvo održava od tri krave ne kontam baš al dobro. Ustvari kontam, država daje ogromne pare da bi sprečila da svi zapale u gradove i da bi sprečila zavisnost Norveške od uvoza. Sve se gleda da se proizvede domaće i da se domaći proizvodi zaštite. Zato je veoma teško naći neki od stranih proizvoda u marketima, recimo norveškog eurokrema ima svuda, i dobar je, al nutela može da se nadje u max 2 marketa u gradu, i to samo na veliki post. A recimo priča mi komša, da je prošle godine dok se još u svetu osećala ekonomska kriza i u Norveškoj bilo problema samo tako. Svaki dan su na naslovnim stranama novina bile vesti kako je i u Norveškoj teško, kako zemlja zavisi od uvoza i kako nigde nema da se kupi maslac. Svi su pokupovali maslac za torte pred neki praznik i zafalilo je u nenormalnim količinama, nije moglo ni da se uveze od nikud toliko puno za tako kratko vreme. I da se slični problemi ne bi više dešavali onda se dosta stimuliše domaća privreda. Saće da pomisle neki nevernici Gle šta sve ovaj nalupeta na B log, al potražite malo na internet koj mi ne veruje.
Neki su od farme napravili apartmane za turiste, kao na slici dole.

Pešačimo tako do gore i divimo se prirodi, usput se i znojimo i smrzavamo, jerbo napolju je manje od 10ak C, greje sunce a idemo uzbrdo pa bude i vrućina i hladno u isto vreme. Slikamo tu i tamo neke scene naokolo, a na zahtev mnogih mnogih slušalaca evo i jednog videa sa lica mesta (pažnja: vulgaran rečnik)

Stižemo do deonice za koju mislimo da je trećina puta i po novim proračunima kontamo da će nam ovim tempom trebati još barem dva do dva ipo meseca da stignemo do gore, te se odlučujemo da stopiramo nekog da skratimo put. Ja oduševljen što sam došao do genijalnog plana da stopiramo i pitam se kako se toga ranije nisam setio. Možda što eto već dva sata niko kolima nije prošao pored nas, ko zna. U narednih sat vremena stadoše nekoliko auta, uglavnom da nam pokažu kako nemaju mesta unutra i da nam se izvine što nas ne mogu prevesti oboje. Konačno staje jedna žena i pokuplja nas oboje. Mi presrećni, pričamo tu sa njom šta i kako i čim je čula da smo mi ti iz sobe 204 malo se povukla u sebe pa nije reč progovorila do vrha. I nekako je bila bleda u licu. I mi smo bili bledi pošto je žena vozila kao Stig iz Top Gear, garant ima neka trka tu kolima pa se vežba. 2 minuta i 36 sekundi kasnije prelazimo preostala 3 kilometara i stižemo na vrh do dugo očekivane nagrade.

Mora se motiviše čovek, inače nigde neće da stigne. Vidikovac ko vidikovac, pravimo nekoliko fotki sa vrha

Draga oće da joj uslikam neku sliku za fejsbuk, ja kao pravi foto poluamater znam pravu lokaciju za moderne fejsbuk fotke

Ovo je inače javni otvoreni wc na vrhu planine. Kako smo se zadržali već, rešavamo da krenemo nazad, duvatimo taj brod za dalje, možda stignemo i da ručamo nešto pred put.

Usput prolazimo pored nekih farmi „na vrh brda“ te fatamo koji detalj sa farmerskog života.

Već sam pisao, sumnjam da bi mogao da živim na selu, nekako nisam taj tip čoveka. Ali ovde na nekoj od ovih farmi, ja mislim da sam našao sebe… Dal je to logičan put programera, da se vremenom sve više udaljava od ljudi te kao ultimativni stadijum to bude neka farmica u nekoj „zabiti“ negde u prirodi ili kao Bil Gejts da se zavuče u pećinu. Priča mi norvežanka da je neki njen buraz ili šta već skoro kupio farmu, i tamo ide jednom nedeljno ili tako nešto da je obidje. Kaže kupio onu tehnologiju, farma kompjuterizovana komplet, SVE samo radi… Krave se šetaju po ceo dan po nekom platou koji se sam čisti, kad im dosadi odu na mužu, kompjuter laserski nišani muzilicu i zakači je na vime, odma odvoji uzorak mleka i testira kravu na neke bolesti, proverava nivo minerala i masnoća i dozira kravi odma optimalnu dijetu da svo mleko u stadu bude konstantnog kvaliteta. A taj lik samo ide i obilazi, naručuje hranu i uzima pare od mleka, a ponekad se od kuće uloguje i gleda šta krave rade na fejsbuk.
Reko loži srbendu, garant će posle da priča drugarima šta mi sve rekla i kako sam se ja oduševljavao i čudio kako ništa o tome nisam pročitao u svetu kompjutera, a imam sve brojeve u zadnjih 10 godina. Medjutim guglao sam malo na temu, stvarno ima tehnologija. Recimo ovaj video ovde (novi prozor). Epa, takav farmer oćem da budem. Briga mene za krave, mene je više dimam taku tehnologiju i da ja to programiram i mrčkam i da imam full hajtek farmu nego li što imam neki poseban odnos sa stokom.

Tu pokušavamo da ufatimo nešto konkretno za ručak

Nismo imali sreće u lovu ovaj put te ja opet na zahtev mnogobrojnog slušalačkog tela fatam punokrvnu panoramu (mišem vuci sliku levo desno da okrećeš pogled, ovo uvek pišem jer ima onih što nalete na post po prvi put pa nisu uigrani u rutinu do sad)

 

Polako približavamo kraju šetnju do vidikovca napravljenog 2002 godine na visini od oko 650 metara sa koga se pruža fantastičan pogled na kanjon odavde. Most koji vodi u nigde a malo malo pa izadje na fejsbuk kao neko wow mesto za posetiti, inače veoma popularna turistička atrakcija. Sagrade ljudi most koji nikuda ne vodi i uzimaju lepe pare od toga. Kad sledeći put vidite na fejsbuk taj most, a vi se setite da poznajete barem dva Srba koji su od gore slali pozdrave.

Stižemo u grad polako, kako nemamo vremena za restoran sedamo na klupu ispred zadruge i kupujemo gotovu hranu koju spremaju u marketu, u mestu koje ima 539 stanovnika. Interesantno je što dok sam živeo u Nišu samo je „koka-komerc“ imao kuvanu jelo tako da kupiš dok je toplo i klopaš da kažem jeftino (pored fantastičnih kafana, da se ne razumemo pogrešno, klopa u Nišu je vrhunskog kvaliteta, nigde nisam bolje jeo neg u niškim kafanama, sada ovde pričam o instant ekonomik ručku da se kupi). Ovde gotov pečeni batak, na sehy turističkoj lokaciji u najskupljoj zemlji na svetu, košta 7 kruna odnosno 100 dinara. Ali opet stoji, kod nas svaka domaćica kuva sva jela i torte iz bukvara od A do Ž

Za stolom nam se pridružuje lokalni norvežanin

Dok tako pričamo nas troje, reko duzmem i da pozovem kapetana bele ladje, da nas ne iskulira. Kaže kapetan A vi ste ti iz sobe 204, nemaš brige, stajemo obavezno taman da se slikamo sa vama…

E da, draga je prekjuče dobila radnu dozvolu! Ustvari dobila ju je još u novembru nego niko ništa nije javljao. Pa ko ima neki posao za njojze u Bergenu neka se ne libi da nas kontaktira. U znak pozdrava za verne slušaoce koji čitaju blog do kraja ene još koja slika sa vidikovca, da ne bude da smo bili gore samo da se slikamo u wc.

Comments

comments

6 mišljenja na „Norway in a nutshell ® – Deo 1 dan 2.

  1. Ju, ju sta ti čovek neće sve da sazna.
    Najviše mE se svidja što se na ovaj blog uvek ponešto interesantno nauči.

    Pozdrav iz Niš(a)!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *




Pročitaš još nešto?


«
»