Od 0 do 643

Dragi dnevniče, primećuju slušaoci da su textovi na B Logu sve gori i gori (mada nikad nisu ni bili nešto ako ćemo pravo). Jbg, prošlo je već 6 i nešto meseci kako sam ovdi i uticaj Norveskog društva se definitnivno oseća po meni. Konačno i ja primećujem ono što je skoro svaka moja bivša devojka na meni primetila posle nekog vremena, uz citat „Promenio si se… ZNAŠ!?!“

Video sam svašta interesantnog ovde za ovih šest meseci, pričao sa raznim ljudima, analizirao gomile podataka i činjenica, divio se nekim glupostima i revolucionarnim stavovima i shvatanjima ljudi, i jbg, kako sada posle „toliko“ vremena provedenih medju ljudima koji iz osnova drugačije razmišljaju da ulazim u sitna crevca? Kako da pišem recimo da sam kupio kraden bajs od pandura? Kako da pišem da grad donira iz budžeta nekom servisu za bicikle da motiviše ljude da opravljaju bicikleta umesto da ih bacaju u more (neproverena informacija btw)? Kako da ulazim u sitna crevca kad recimo neki dan sedimo u parku, i dva momka sede dve klupe do nas i piju pivo, a mi „sportisti“ što vozimo kradena a legalno kupljena bicikleta i idemo u teretane, mi ne pijemo pivo već zdrave sokove (pepsi i sprajt)? I aj to, nego pričamo tako, okrenemo se i vidimo ovu dvojicu kako se ljube, i prvo što nam pada napamet je „Dal će da ostave te limenke od piva, da ih mi vratimo u dragstor i zamenimo za 1 krunu po limenci, da skupimo krune za još neki sok?“.
Yup, počela je integracija u društvo… Yup, promenio sam se definitivno…

Inače fotke su sa najviše i najstrmije planine do Bergena – Ulriken sa najvišim vrhom od 643 metara. Put do gore normalno žicom, povratna karta beše oko 140 kruna (~20e) mada ima i socijale koji idu pešice do gore.

Inače Ulriken je četvrta planina na čuvenoj ruti u „šetnji preko sedam planina Bergena“ koja se održala pre ~ mesec dana, i na kojoj smo kolega i ja trijumfovali i imali zapažene rezultate medju programerima, a o tome više reči tamo, za „dve nedelje“. Inače smo se ovdi pentrali nekoliko puta do sada pa ima još fotki, garant mnogo boljih od ovih, al ne stižem nikako da napišem ništa na blog, tako da… Biće… Za sada pravim nekoliko širokih fotografija

Sećam se kad za nekog kažu „pametan čovek, proputovao pola sveta“ i uvek sam se mislio, što je bre on tako pametan, šta je on mogao da nauči u vozu ili autobusu dok je putovao pola sveta, nekako je meni lično svako putvoanje uvek bilo smorno, izgubiš silno vreme sedeći u nekoj metalnoj kutiji, bemliga…
I onda se setim kada sam prvi put otišao od kuce da „samostalno“ živim, i zaposlio se u kafiću i brojao bakšiš svaki vikend, i koliko sam stvari samo naučio od ljudi koje sam upoznao, i koje je to iskustvo otići negde drugde i videti da neki ljudi drugacije žive i razmišljaju od ljudi iz moje okoline. Dobro, tada sam imao 16 godina kada sam se prvi put odvojio od mojih i počeo da radim pa verovatno nisam ni bio svestan koje sam sve promene doživeo, al valjda sam tad odrastao bio. A evo sad sestra ide na fax, drugi grad i drugi ljudi, i odmah kontam koliko će novi stvari da nauči kad ode negde vani i promeniće se definitivno, kao što sam se i ja bio promenio kada sam otišao da studiram u Niš, kada sam kasnije otišao u Novome Sade, kada sam otišao u Berrrgen, kada sam otišao jutros do dragstora a nisam poneo karticu pa sam menjao boje ko semafor jer nisam imao čime da platim na kasi…

Na planini gomila jezerceta, i naravno snega u sred aprila (pa i krajem maja kada sam zadnji put bio)

Normalno, svet po snegu trči uzbrdo u kratkim rukavima

Hvatam neku punokrvnu panoramu (mišem vuci sliku levo desno da okrećeš pogled)


Istina, primetio sam promenu u razmišljanju i shvatanju stvari, pa i promenu u textovima na blogu. Ponekad mislim da sam ranije bio mnogo srećniji covek, nisam raznišljao o gomili stvari već sam se oduševljavao sitnicama, i što sam bio mladji i gluplji to sam bio srećniji a što sam više stvari vidjao u životu nekako sam uvek želeo više jer vidim da ima i bolje. Iskreno mislim da čovek koji je UVEK srećan u životu, od njega nikad srećan čovek neće biti… Jer nikad ništa ne bi menjao na sebi, ne bi napredovao, ne bi bio bolji čovek, on je uvek srećan gde god da ga staviš i ništa ne bi menjao. To i nije čovek po meni, to je „naivčina“ kome je uvek sve lepo, smeje se ko lud na brašno i ne rezonuje ništa dalje od svog mikro sveta i iluzija koji mu dižu nivo serotonina i endorfina. Što kaže Bora Čorba, „o kako je lepo biti glup!“ i sećam se najgotivnijeg profesora iz srednje (Bulog beše) koji nam je rekao nešto u fazonu „Blago onom malom bušmaninu iz afrike, on je najsrećniji covek na svetu kad recimo padne kiša ili kad uspe da sustigne i naguzi neku antilopu…“. Jer ne zna da postoji nešto bolje od toga i njemu je to najlepše ikada, a da ode recimo u Los Vegas promenio bi se.


I nekako sad na kraj texta pokušavam da skontam šta sam ustvari ovde hteo da kažem, iskreno ne znam ni sam, al ustvari ne žalim što sam se tu i tamo promenio. Jer da nisam bio spreman na promene, ne bi ni bio ovde nego bi sedeo u Boru i kukao kako ovo i kako ono, kako nisam srećan i nemam šta da radim sa sobom i predsobljem, i garant nikad ništa ne bi promenio u zivotu. Ali evo obećavam da cu probati da vratim textove na onaj stari nivo u duhu podnaslova bloga, iliti „U sintna crevca“.

E sad, ne znam ni sam zašto sam sve ovo ispričao, ali u svakom slučaju ne može da škodi… A čim ne šk….

Comments

comments

8 mišljenja na „Od 0 do 643

    • Fala fala… Prvo sam bio malo skenjan jer je bila magla, medjutim na slikama mi nekako daje neku foru, maglovitost neka :)
      A kad sam sisao dole sa planine tek sam onda skontao da nije magla nego da su to ustvari oblaci, i da je vrh planine iznad oblaka 😎

    • Fala fala… Samo se drzi plana i nema zime 😉
      Mozda se uskoro desi jos neki izvor kvalitetni(ji)h informacija o dolasu u Norvesku, al cuce se vec o tome 😉

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *




Pročitaš još nešto?


«
»