Rodjendan mornarice ratne

Davnog aprila 2012 godine, pre 0.25 godina kad sam bio mladjan momak ja, krenemo ti tako moj kolega saborac i ja u redovnu patrolu da osmotrimo teritoriju. Mesto sastanka je službena tajna, odmah tu do riblje pijace. A udarila neka suša, sija sunce već tri dana – kamile padaju u nesves. Kažem ja tako komradu mom – Jesil čuo derane štogod, šta divani lokalno stanovništvo, oćel biti nekih dešavanja po gradu, da osmotrimo neke heppeninge il nedaj bože nemoralnu golotinju na plaži? Ma jok kaže, ništa ne javljaju iz obaveštajnog, al ajmo tu niz kej standardnom maršutom pa ćemo proceniti situaciju usput.

I krenemo ti mi tako kad odjednom ispred nas gomila naroda i narodnosti čeka nešto, a nas odma nostalgija za redovima pa stanemo i mi tako da čekamo nešto. Raspitamo se onako nezainteresovano na tečnim engleskim šta se čeka, kažu ljudi da oće da udju u vojnu podmornicu da vide šta ima. A to li je, a mi se ponadali da se nešto interesantno dešava ili još bolje da se deli nešto. Dolazi jedan general, broji koliko ljudi čeka, gleda na sat, nešto računa, prilazi nama dvojici u redu i počinje nešto da priča. Reko garant nas prepoznao jer vidi se odma da smo iskusni u redovima, pa da nas uvede preko reda. Al kolega ga pita da ponovi na engleskom, kaže ovde se red završava za danas, u podmornicu možete ući sjutra. E reko nisam ni teo da ulazim nešto danas. Al vraga, baš mi se ulazelo da vidim to čudo. Ovog klinca pustili unutra a nas neće, bruka i sramota… Ali zato se uspešno laktamo i stajemo na početak reda za sledeće brodove, neke najbrže čamce na svetu, nevidljive kažu, mada su nama delovali prilično očigledni ovako uživo Kaže brodovi su toliko nevidljivi da kad izadju u grad uveče, jedva ih nadju posle gde su parkirali. Inače to su prvi brodovi na svetu valjda koji ne koriste papirne mape već full elektronski, i kažu da mogu da plove na dubinu vode od 1m pošto nekako lebde na vazduhu. Reko brate, šta li vi pijete kad izadjete u grad ne znam ali da vam je dosadno nije. A u kokpitu enterprajza skoro kao u kokpitu ovog broda. Ja naravno najgrlatiji odma pitao vodiča da sednem u kokpit i klikćem dugmad jer sam profesionalno deformisan, kaže momak nije problem samo ako nešto pritisneš i vidiš da se mrdamo – zovi. I čim sam uključio radio i neki likovi počeli nešto da pričaju na razglas on dotrčao i izvinio mi se što je za nas istekao termin posete. Idemo dalje do nekih momaka sa nekim oružjima.

Kaže omladinac jedan, Ovo ti je puška. Jes reko, ti će mi kaeš, ja nisam nikad bio na svadbu pa ne znam kako izgleda puška.

Kaže a ovo ti je raketa maverik ili tako nešto, to kao napred ima neko oko i to prati automatski lokatore gde treba da ide raketla. Jes reko, ti će mi kaeš, ja nisam bio tamo kad su domaci izdajnici i stvani placenici mećavali lokatore pod mostove, al dobro sad, osetljiva je to tema pa da ne ulazim u raspravu.

Dok smo stigli do sledećeg broda, oni se pokupili i otišli, kažu gotovo za danas, sutra opet od 1 do 3

Zato kolega i ja sutradan opet, klapa 2.

Odma iskusno stajemo na red ispred podmornice i bivamo prvi u istom. A ja se od malena pržim na podmornice ko na svet kompjutera, proveo lepo juče popodne gdedajući na netu neke interesantne fotke podmornica iznutra, isplanirao kako ću da se slikam sa periskopom, kako da se slikam za sonarom, celu filmsku knjigu sam spremio. Kaže vodič na ulazu, aparate i telefone ostavte ovde u kutiju, vratićemo vam kad izadjete. Al reko kako da slikam brate onda? Kaže pa nema slikanja unutra. E reko nanče ti ga baš da ti ga baš. Kaže ne razumem, možeš da ponoviš na engleskom? Pa nema taj izraz na enlgleskom a reko bi ti odma. Polako dolazimo do šahta gde se ulazi u podmornicu, i pokazuje mi lik kako se ulazi u podmornicu. Jes reko ti će mi kaeš, ja nisam u životu ušao u podmornicu pa ne znam. Al on ne zna da ja ustvari nisam ušao nikad. U podmornici ko u svakoj podmornici, malo, skučeno, periskopom sam gledao šta se nosi na vrh Ulrikena od 642m, pritiskao dugmad koju me pustili, torpeda kažu ne može da diraš. Kaže svuda u vojsci je veoma velika disciplina, al kao u podmornici je disciplina opuštenija pošto su svi tu po ceo dan u istoj prostoriji. Jes reko, ti će mi kaeš, ja nisam služio vojsku 2011 pa ne znam šta je vojnička disciplina. A jel kaže, koji si rod bio? Reko kurirska služba u post-expresu brale, kad mi dodje 150 adresnica iz intese, ja po 2 sata sedim i pišem adrese, ruka mi utrne, tri puta mi one žene donose šećer i vodu da se ne onesvestim. A pod „opuštenijom disciplinom“ misli se garant na stavove mirno

Idemo dalje do nekih glisera, kaže momak ispred neke knjige utisaka da možemo da se vozimo fraj. Ne mora dva puta da nam kažeš prike. Kaže ovde ime prezime i next-in-line. A šta ti je to? Pa kao, ako se ne vratite sa gliserom da znamo kog da kontaktiramo. Hmm… ma reko to mora da je neka zakonska začkoljica, potpisujemo se i oblačimo pojaseve za spasavanje i sedamo na čamac spasilačke ekipe

Vozač čamca, sav po strogim vojničkim propisima i disciplinama, odmah uliva poverenje

Neko oružje na čamcu

A čim smo krenuli odmah smo i pošli, i prilično brzo smo ukapirali što je trebao gore pomenuti next-in-line, pošto je Čubaka vozio kao da su se takmičili ko će više ljudi da izbaci sa čamca

A onda je došao isti čamac u suprotnom pravcu

Garant im je bila fora da izadje naslov u novinama „Srbin upao u more, ali srećom je tu bio čamac za spasavanje i munjevitom akcijom pomenuti je izvučen na suvo“. Ali… Vaš lutajući reporter ne bi bio tu gde jeste da nije neustrašivo slikao punokrvne panorame držeći jednom rukom aparat a drugom špansku za ogradu, pošto nikad neznaš kada će čupko da zakoči, a ovaj čamac koči skoro bukvalno u mestu. (mišem vuci sliku levo-desno da okrećeš pogled)

 

 

Idemo dalje u obilazak, stižemo do najvećeg, verovatno i matičnog broda

Brod sav ozbiljan, sve u fulu nabudženo, osoblje krajnje storgo i disciplinovano pozvdravlja na ulazu u brod

Kaže momak, nema slikanja unutrašnjosti broda, „razumem i nije mi teško!“ kažemo mi složno u glas

Zeleni mermer u brodu

A ko su landros i kontor, nisam teo da pitam

Naravno i u brodu se smeće razvrstava i zaključava

Obilazimo redom prostorije, nailazimo i na neke vojne facilitije sa nekim raketlama i torpedima al pošto ništa ne razumemo produžavamo dalje. Ja se u vojnoj kantini slikam sa ni manje ni višem nego njegovim visočanstvom kraljem

Izlazimo na neku palubu odakle se vidi „mozak“ broda. Nismo uspeli da saznamo kasnije što i kako, i pola stvari smo propustili pošto nismo razumeli norveški.

Takodje nismo razumeli ni gde treba da idemo (a gde ne)

Slikamo par detalja sa terase komandnog mosta

Kad smo došli na most, kapetan nas je odma prepoznao i zamolio da mu pokažemo par manevara tu oko luke. Nismo žurili tako da nije bio problem, a i lepo je pitao čovek

Pogled kroz šajbu broda

Pravim još jednu punokrvnu panoramu (mišem vuci sliku levo-desno da okrećeš pogled)

Opet smo sreli lika sa onog prvog broda koji nas je obavestio da je i na ovom brodu istekla poseta za nas, iako nismo nigde videli nikakvo obaveštenje o dužini posete, al ne volemo da se raspravljamo. Obilazimo još jedan brod za kraj

Ja kao instant turista jednostavno moram da se uslikam sa kapetanom broda

Ne znam dal sam pričao priču o programeru i ženama u uniformi, možda u nekom drugom blogu…

Sedamo i nalazimo da nam je neko u džep podmetnuo paštetu iz brodske kantine

Odlučujemo da završimo šetnju za danas i odemo na pljeskavice (ili nešto najbliže tome), usput srećemo omladince koji vežbaju za paradu dana ustavnosti 17og maja. Znam da se parada održala odavno i da sam pisao već o tome, ali slike malo kasne sa obradom.

Comments

comments

6 mišljenja na „Rodjendan mornarice ratne

  1. i posle vidimo u vestima srbin tamo napravio neku stetu kad ono programer nosi snajper 😀 bese F5 je save a F9 load na ovoj igrici 😉

  2. juznjacki humor brate….i nije pasteta nego makarel jbt :-)…svaka cast,samo tako nastavi…pozdrav sa juga Norveske…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *




Pročitaš još nešto?


«
»