Tri dana jahanja – dan prvi

„I tako sednem ja na cikl i posle šest nedelja pedalanja, kroz šest različitih država – evo me ovde u Bergenu. A iz koje države vi pedalate?“ – pita Robert iz Velike Britanije.

On mene pita gde sam pedalao i šta sam čitao, nećeš ga majci vala…

IMG_3599-IMG_3603-800

Pa reko odakle smo pedalali, mi živimo tu odma iza brda, sat vremena ciklom, nego smo došli ovde u kamp da malo oprobamo čador pre nego zapucamo snjim u fjordove. Aha, a niste otvarali šator do sad? E jes nismo, pa nismo mi tolki amateri bre, normalno da jesmo, cela dva puta smo spavali u šatoru do sad. Jel, a gde ste bili? Pa u dvorište iza kuće, gde bi drugo… Pitali smo Hansa, kaže čovek nema frke samo da ne galamimo pod prozor pošto klinci tu spavaju. Razvlačili smo čador jedno sat i nešto i na kraju je ispao sav ko žvaka

IMG_2386-800

IMG_2385-800

 

Al zato pogled na grad iz dvorišta

IMG_2626-800

Pazario sam čador i napržio se da spavam pod otvorenim nebom. Ako mogu norvežani pre nego što prohodaju ta valjda može i programer, ne deluje tako zeznuto, treba samo da se legne i odspava. Al o avanturama samog čadorovanja u nekom budućem blogu, za dve nedelje. El Em, ubrzo nakon bliskog susreta sa britancem se zadesio moj godišnji odmor, četvrti godišnji u životu za 13 godina radnog staža a prvi put da imam dve nedelje u cugu, i još kaže vremenska prognoza tri (brojevima: 3) dana sunca, uzastopce, u Bergenu. Mi svi u čudu zatečeni, ne mož se saberemo gde smo šta smo i šta ćemo prvo, i verovatno zbog jakog sunca u glavu spakujem čador i nešto konzervi mačje hrane u ranac i sednem na biciklo da pedalam. Ni manje ni više nego sva tri dana, po principu „Ti ćeš meni…“ a sve misleći na Roberta i kako je njemu veći, bicikl jelte. Ukupna planirana ruta preko 80ak kilometeri oko celog bergenškog poluostrva, ono sunce u oči, vetar u bujnoj kosi i ja i biciklo to su srca dva.

mapa-puta(slika gore je iz google earth)

Nikad nisam vozio bajs duže od 10-20km u cugu, zato reko da prvi dan odpedalam tu najtežu rutu od 40km, cenim da kad mi dopizdi negde usput samo ima duznem neki bus nazad i sve u tri lepe i bajs i Robert. Google kaže da za taj prvi dan treba oko 3h za 40km pedalanja, koje li biciklo google vozi kad gleda mapu neam pojma, al ja sam ipak odvojio 6 sati kolko da za svaki slučaj. Napravim koju pauzu usput, ručak, ovo ono… Kako je juli mesec u norveškoj poznat po tome što nema živog pileta jer cela norveška odlazi tada na odmor, saobraćaj je nešto razredjeniji nego uobično. Ipak, biram alternativne puteve uz obalu, malo dalje od glavnih saobraćajnica, najmanje je interesantno pedalati uz galamu automobila i disati ugljeni-trioksid. Planiran polazak u 9 ujutro, al malo sam zakasnio sa ustajanjem i pakovanjem jer smo dan pre toga takodje bili negde na kampovanje, i tu oko 12 u podne, po najjačem suncu krećem pot pod točkove. A napolju vaistinu sunce prži, samo što sam izašao iz kuće i ono, toplotni udar u mozak. Nisam još ni proverio gume a već postaje nepodnošljivo vruće, vraćam se unutra po kratke pantalone. Da da deco draga, dobro sam napisao, nosio sam majcu i kratke pantalone, u Bergenu. Temperatura je brat bratu bila preko 20 C, neizdrživo je kako peče, ne mogu da zamislim kako ljudi žive recimo u Africi na +35C, ali čudo kako se neki promene preko noći i počnu da zaboravljaju odakle su.

A usput, predeli fantastični, ko bi reko da i izvan Bergena žive ljudi.

IMG_3606-800

IMG_3644-800

IMG_3646-800

IMG_3657-IMG_3661-Edit-800

IMG_3655-800

IMG_3607-IMG_3613-800

Moram reći da okolina Bergena nekako lepše izgleda po lepom vremenu, nekako skoro nepoznato. Neko je skoro pitao kako je organizovan prevoz biciklima kroz grad. Kaže britanac da je čuo da je ovde kultura ciklanja relativno skoro uvedena, ja se sad nešto nisam raspitivao posebno al sam imao samo pozitivna iskustva. Kroz grad postoje nekoliko biciklističkih staza, što traka na glavnoj cesti što fizički odvojenih staza koje povezuju sve veće delove grada i praktično je moguće odpedalati od kuće do posla vozeći veći deo puta po rezervisanoj stazi. Čak i ova ruta koju ja pedalam je u većem delu na namenskim stazama, naravno tamo gde uslovi to dozvoljavaju, jer ima i delova gde je konfiguracija terena takva da se ceo putni saobraćaj u oba smera odvija na putu širine 2 metra. A veoma je popularno imati prikolicu za ciklo gde klinci sede i uživaju u vožnji. Ili ima neki dodatni polu-bicikl koji se nakači na regularan bicikl i klinac pozadi pedala. Ta kolica sam vido jedno trista puta do sada i sad kontam da ih nisam usliko ni jednom. Uslikaćem ih već nekom prilikom za B log. Normalno je i da se tera cikl i po kiši i po snegu, a i kultura saobraćaja je veoma dobra, uglavnom paze na biciklisti i nisam nijednom imao situaciju da me neko iseče kolima ili da me ne propusti. Najfiniji su kad pada kiša, verovatno im je i žao kad te iz auta vide da teraš po kiši, a verovatno znaju da i njihove žene/deca/rodbina isto pedalaju, pa ono, nekako čuvaju svakog ko je na bicikli. A u Trondheim-u (jedno mesto van Bergena) imaju čak i lift za bicikle na jednoj uzbrdici. Krajnje prosto, izadje nešto kao pedala i tu nasloniš nogu i ono te odveze do gore. Evo ga i neki video na youtube koga zanima detaljnije Bicycle lift in Trondheim. A recimo ovako igleda jedna od staza u gradu, paralelno ali u potpunosti odvojena od saobraćajnice

IMG_1583-800
Na drumu, uglavnom je sve mirno, kao što rekoh svi su na godišnjem čiji deo po zakonu moraju da iskoriste u julu-avgustu beše i za koji se ne dobija plata ali se dobija čuveni ferie-penger, odnosno neki procenat cele prošlogodišnje plate. Malo je komplivakono, uglavnom taj mesec ne dobiješ platu ali dobiješ te neke pare koje budu skoro plata ipo, i to je kao neka vrsta štednje. Cele godine ti država uzima malo više poreza od plate ali ti zato jula iskešira jedan deo da mož duživaš ko čovek, jer ispadne ko da su pare pale smarsa. A u tom nekom periodu bude i povraćaj poreza, opet na istu foru, malo preplatiš cele godine i dobiješ opet neki deo, koji ne bude tako malo kad se sakupi na gomilicu. To je isto kao neka vrsta štednje kojom država pokušava da poduči narod da malo poprištedi novce. A najgore u svemu tome je što je ovde najlepše vreme u julu, a svi norvežani baš tad odu negde u inostranstvo. Amateri, bolje da odu na more novembra kad je ovde šiti vreme.
Inače sam bio spomenuo ranije da je priroda ovde zakonom zagarantovana svima, što u praksi znači da možeš da otvoriš šator i da se ulogoriš praktično bilo gde. Malo je zajeb što je konfiguracija terena takva da ne možeš da sastaviš metar ipo ravnog terena da bi otvorio taj šator, ili je teren takav da ne možeš mu pridješ bez planinarske opreme. Što nas do sada nije sprečilo da uz malo upornosti spavamo uz neka jezera iznad grada, negde iza Fløyana, na nekoj fantastičnoj plaži na obližnjem ostrvu, pa i na Urlikenu 640 meteri iznad grada. Ovaj put se odlučujem da ne rizikujem, ne mogu da razmišljam baš i o tom di ću da spavam posle celog dana pedalanja te se odlučujem za sigurnu kombinaciju, uredjeni kampovi.

A put ide malo uzbrdo i malo nizbrdo, ne previše naporno ali taman da ne dosadi.

IMG_3621-Edit-800

IMG_3624-800

IMG_3630-800

IMG_3640-800

IMG_3643-800

IMG_3719-800
A najstrmiji i najinteresantniji deo puta je bio na pola puta, na samom kraju poluostrva u mestu Salhus, neko mestašce od oko 800 stanovnika i stotinak kuća. Beše tu dobra nizbrdica do naselja, nekih kilometar-dva, a inače najbolji pogledi su na nizbrdicama, ali takodje mi je tu i najteže da stanem i slikam jer jedino na nizbrdici mogu da uhvatim malo zaleta i nadoknadim vreme, jer uzbrdo dodje veoma uskoro. I dodje i to golemo uzbrdo, ali lepo vreme i adrenalin i redbul me još uvek drže tako da nije strašno. Sporo je, al nije strašno. I pedalam ja sad već u drugoj brzini, ofroad gume mi ne pomažu ni malo, i prilazi taksista autom pored mene i kaže „Buš“ i u stilu američkih filmova se vraća u rikverac i nestaje iza mene, kao da sam vozio 80 na sat. Sad naravno, sve bi to što on priča imalo smisla da ja ne pedalam već tri sata a od toga već pola sata uzbrdo, nije mi brate ni do čega više… Dok još pokušavam da dešifrujem o kom Bušu priča slučajno pogledam ispred sebe, i na sred puta koji je širok dva metara stoji autobus koji je širok tri metara, šofer onako naslonjen na volan smeška se i gleda u mene, a deca se skupila na prednje staklo da vide što je to autobus stao. E reko hebiga, ne mož čovek da prodje pored mene, a bilo mu glupo da svira da se ja ne bi uneredio pred decom, nego stao i čeka. Verovatno je i on za života prošao ovim putem bicikletom pa zna kolko je naporno pedalati uzbrdo. Šta ću, blokiram biciklom saobraćaj, okrećem se i vraćam se nizbrdo i nalazim tu negde iza sebe nekih pola meteri pored puta gde mogu da se sklonim, autobus prodje uz mahanje svih putnika, a ubrzo prodje i taksi mašući mi uz osmeh.

Veoma interesantno iskustvo, ne sećam se kad sam zadnji put video nasmejanog taksistu.

IMG_3670-800

IMG_3666-800

IMG_3672-800

IMG_3673-800

IMG_3676-800

IMG_3680-800

IMG_3681-800

IMG_3682-800

IMG_3683-IMG_3687-800

A u kampu, u koji tek treba da stignem jelte, samo ja sam bio biciklom, svi ostali što autom što onim kamper kombijima i kamiončićima. A neki spavaju u drvenim kabinama koje su isto popularne ovde, mada skupe, noćenje u njima je oko 70e, za šator je oko 25e. Za oba slučaja je wc i kupatilo na nekom drugom delu kampa, kuhinja ako je ima u kampu je zajednička i sl. I kad sam došao u kamp, kaže snajka otvori si šator na travi gde oćeš pa dodji da platiš i da se ispričamo. Jedva nadjoh mesto za šator, sva trava zauzeta. Smestim se nekako pored neke tri norvežanke koje pored šatora razapele kanape i suše tri mašine veša, sve od šest pari čarapa, dve farmerke i jedne kratke pantalone, tri majce sa kratkim rukavima, majca sa dugim rukavima komada jedan, pet pari gaća i tri brusfaltera, dva sa korpicama veličine 75D, jedan ravan veličine 11maloA, četiri peškira od toga jedan mali. Nije da sam im brkao kroz veš nego im je kanap prolazio kroz moje predsoblje a kad sam lego uveče još uvek me držao redbull i bilo mi baš baš dosadno dok sam vatao beleške za blog. I od svega toga ja jedva mogu da pridjem šatoru.
Odem do recepcije da se nažderem hamburgera, hebeš ti svo to pedalanje i konzervu tunjevine, oćem hamburger i pomfrit, kokakolu pred spavanje nećem, osetljiv sam na kofein. I dok sam ja klopao, doselilo se još njih 5-6 u šatorima. Posle nekog vremena dodjoše još barem 6 njih da pitaju za šator, i devojče im reče da najbolje didu u sledeći kamp pošto sumnja da ima mesta više. Nakon večere pričao sam tu malo sa nekim opasnim bajkerima, ja sam ih pitao dal ima još kečapa u toj flaši a oni su meni rekli nema. Vratio sam se na moj deo trave, gde sam opet morao da preskačem pomenuti konopac sa vešom, zaobidjem neki šator gde su se dvojica blizanaca doselila, prodjem ispod novonastalog konopca, prodjem kroz predsoblje finog nemačkog para koji su se u medjuvremenu doselili i konačno pridjem do mog satora.

Nazad na pedalanje… I taman isterah pomenutu usprdicu i zapišta gps da je ovo pola puta i da je vreme za zasluženu pauzu, nadjoh tu neko zgodno mesto u ladu te se uparkiram i skuvam neki ručak sa pogledom na more.

IMG_1475-800

IMG_1481-800

IMG_1479-800

 

Dobro nije baš spektakularan pogled na more, ali znam da je tu, odma iza tog žbuna more, i gledam ga već ceo dan, to mu dodje dovoljno. Tu se javim svima kojima sam pre puta dao uputstva da ako se ne javim do kraja dana, da jave pandurima i da potraže nekako aparat i izvuku fotke te napišu zaključni članak na blogu. Posedim tu dobrih sat vremena da se malo povratim i odanem dušom, presaberem utiske, proverim bajs i ostatak opreme, pa nazad na put.

Usput se smenjuju klasični predeli uzbrda i nizbrda i mora i plaže.

IMG_3697-800

IMG_1473-800

IMG_3615-800

IMG_3617-800

IMG_3706-800

 

IMG_3707-IMG_3712-Edit-800

 

IMG_3714-800

IMG_3734-Edit-800

IMG_3763-Edit-800

IMG_3728-800

IMG_3764-800

 

I tu šesto čulo proradi, u jednom trenutku flash-back, blokada i panika, setim se dragih čitalaca i odma osetim kako me grize saves’ te brzo stanem duslikam neku punokrvnu panoramu da mi padne breme sa ramena i da mogu da nastavim na miru
(mišem vuci sliku levo desno)

 

A u kampu upoznam simpatičnog švajcarca iz šatora do mene, kaže čovek došao ovde, u najskuplju zemlju na svetu, uzeo rentakar i ide tako okolo naokolo po norveškoj i obilazi prirodu. Kaže radi ko učitelj u Švici, ja ga pitam jel zna neke ženine rodjake koji su tamo otišli, kaže nije siguran, čudno mi jer oni pričaju u selo kako ih svi živi tamo znaju. I tako mu ja pričam moje dogodopštine sa celodnevnog jahanja, gde sam bio i gde idem i koga sam sreo i šta sam video. I pričam mu još gde sve treba dide u Bergenu, pošto i njega isto ne zanimaju beton i znamenitosti, vole čovek prirodu, oće da spava u čador pod otvorenim nebom, na nekim lepim mestima. Pokazujem mu na mapama planine i plaže i staze gde ima dobrih proverenih mesta za otvoriti čador. On se oduševio što je naleteo na ovakog znalca i experta u tematici, i prosto insistira da me pozove kod njega u šator i časti pićem, al ipak ja držim do discipline, u 11 u krevet, bio je ovo dug dan, treba pedalati i sjutra. Mada sad kad nešto razmišljam, kanda ga uopšte nije zanimao blog o norvežankama, sve vreme me je gledao pravo u oči i držao za ruku dok sam mu ja pokazivao slike na telefonu.

I tako pedalam već podosta i iskreno već sam fino umoran i nažuljan i blago smoren, i kad sam zadnji put pogledao na sat pisalo je da teram već 35 km odnosno 5 ipo sati i dimam još 5 kilometeri do finalne destinacije za danas.

IMG_1483-800

IMG_3727-800

I tu se sam već počeo da pevam od sreće što ima još samo malo da se tera, čak mi se nekako promenilo i mišljenje prema Robertu, nekako mi je sad drago što sam ga upoznao. Jeste da je sav umišljen sa svojom kraljicom i novom princezom i time što je tih dana Djoković bio izgubio od Murraya što je za engleze važnije bilo i od nove princeze, jer niko od njinih vimbldon nije osvojio u zadnjih pola veka, a penjao mi se dosta na živac i sa tim što, kao i svi britanci, ne zna bre da priča engleski, ništa ne može čovek da ga razume. Lakše nekad razumem norvežane nego njega, iako ne znam norveški.

IMG_3784-Edit-800

IMG_3768-800

IMG_3786-800

IMG_3797-IMG_3802-800

 

Najgora stvar koju možeš da kažeš programeru je „ako ne možeš – ostavi ga“, epa Roberte ako gledaš ovo, dokaz da sam isterao prvi dan, samo za tebe

IMG_3785-800

 

 

Comments

comments

12 mišljenja na „Tri dana jahanja – dan prvi

  1. O bravo!

    Vidi ti Dalibora, bacio se u prirodu, pedalira, kampuje… skroz se promenuo na bolje – naravno!

    Samo napred i istražuj Norvešku :)

    • A, jel si vido?!?
      Jedan dan ce te sustignem, polako 😉
      U drugom delu bi trebalo da bude vise fotki (jos nisam pogledao detaljno), drugi dan sam imao vise vremena da stajem i uslikujem, prvi dan mi bilo onako napeto da se ne majem previse nego sam gledao da stignem u dogledno vreme.

  2. Nisam do sad komentarisao, jer sam citao blog od A do Sh, pa evo jednog objedinjenog komentara za sve postove, ali koristicu skracenice da ne trosim tastaturu:

    R1-Bravo!
    R2-Fantasticno!
    R3-Fenomenomenalno!
    R4-„Ja ti se divim do imbecilnosti“…

    R1R2R3R4…R1R2R3R4…R1R2R3R4…R1R2R3R4….R1R2R3R4…R1R2R3R4…R1R2R3R4…

    😉

    • Hehe, bice uskoro, evo recimo mozda eventualno na primer sledeci vikend, upravo se radi na kulminalnoj zavrsnici svrsetka konacnog zakljucka, a posle ostaju uvod i razrada…

      • Da iskoristom da pitam, kako mogu da budem obaveštena da ima novi post ili da imam odgovor na pitanje.Mislim jel da se prijavim negde? Evo pretplaćujem se na sve blogove u narednih x godina :) Jedva čekam kulimaciju dramatizacije i razrešenje konkluzije :) Veliki pozdrav

        • Narafno da mozes da se prijavis, na samoooooom dnu ove (svake) stranice se nalazu dva polja, verovatno nevidljiva na prvi pogled ali pise nesto kao
          „Prijavi se na nove postove“
          i ima mesto da uneses ime i email adresu na koju zelis da ti stignu obavestenja, i budes „u prvom“ redu kad izadje novi post :)

  3. Slike su ti predivne, a tekstovi genijalni! Ja imam 22 godine i planiram u nekoj bliskoj buducnosti (kad zavrsim faks i sve ostalo, kako to vec ide), dok sam jos mlada, krenem u Norvige :) A do tada, informisem se, spremam, usavrsavam se i: gledam Noveske predele na google images 😀

    • Hvala hvala. Ako ako, taman si u pravim godinama kad razmisljas tako dugorocno.
      Informacije su najjaci aduti, pored jezika koji bi bilo dobro da krenes da ucis godinu/dve pre nego se odvazis na konkretnije korake.
      Uskoro stize jos postova sa norveskim predelima, verovatno za dve nedelje, prijavi se za newsletter ako vec nisi da odma dobijes obavestenje

Ostavite odgovor na Daki Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *




Pročitaš još nešto?


«
»