Ene, prodje i godinu dana od kad B log postoji (i tri meseca dok ja napišem tekst o tome), i bogami, beše to isksustvo i period za pamćenje. Svašta se izdogadjalo u ovih godinu dana, ne znam ni odakle da počnem… Odlazak iz domovine je definitivno jedna od najtežih odluka koje sam doneo do sada. Najčešće pitanje koje mi postave ljudi je “Kako je tamo?”

Odlazak preko, deluje kao san svakog balkanca kad pričaš ovako sa prosečnim komšijom, nema tu šta da se razmišlja, on već sutra pakuje kofere i palite zajedno. A kad ga sutra konkretno nešto pitaš ima da se naslušaš izgovora kakvih nećeš da čuješ ni od fudbalera partizana. Nije to uopšte šala, zapakuješ dva kufera i sve što si do sada imao i poznavao ostavljaš i ideš u nepoznato, medj neke druge ljude i medj neke druge programere. Često me pitaju kako je tamo, obično odgovorim kratko sa “drugačije“, nešto bolje nešto manje bolje, ali je definitivno drugačije. A onda me pogledaju popreko pa kažu “U bre bre, što si postao pametan odjednom… Ko da će se kandiduješ na izbore, čuje se kako pričaš a ništa čovek ne mož te razume…”. A jbg da može da se objasni to “drugačije” u tri reča ja bi ga objasnio, napisah do sada 30 blogova i još toliko imam u beleškama neobjavljeno, i još uvek ni sam ni sam siguran kako da objasnim kako je ovde. Do sada sam se nagledao trista čuda ovde, recimo sunce u 11 uveče

Dobro, dopisao sam vreme jer se iz nekog razloga nije videlo na ekranu, ali se u EXIFu slike vidi da je uslikano 15.juna tačno u 23:00 noćom i vidi se sunce na samom horizontu. I jeste, nebo je i uživo tako sa trista boja, samo telefon a bogme ni fotoaparat to ne mogu da zabeleže onako kako je u praksi. I tog istog leta sam video kako se ljudi kupaju u more severno ledeno, i to kažu da je voda veoma prijatna, preko 14 stepeni čak.

Ko nije video, neka se vrne gore i neka zagleda, iza onih devojaka, dvojica ili više njih se brčkaju u moru na Bergenškoj plaži. Kažu da je ovo leto u Bergenu bilo nezapamćeno koliko je puno dana bilo sunčano i lepo vreme uzastopce, ako se dobro sećam bilo je skoro dve nedelje sunčano (ili bez kiše, nisam siguran, nama je trajalo večnost). A tu se bile kupale i neke ruskinje, studenti medicine a rade u cirkusu, uče klince na trapeze i slično. I normalno, startuju one nas pošto smo se skinuli u majce a i čuju da koristimo gomilu ŠĐĆČŽ slova, pa kroz priču kažu da se one kupaju i kući u Sankt Pentersburg, a tamo je voda 4-6 C, tako da je ova ovde od 14 C za njih odlična. Kažu da su pošle iz rusije i idu tako kroz neke zemlje pa gde stignu, usput rade po nešto što nadju. Brale su neke bobice u Finskoj i kažu za dve nedelje uzele skoro 2000e, pa sad ih troše po Norveškoj. Posle su nam pričale još i klele se u majku da će da spavaju u šatoru na Floyanu, što ja i dalje sumnjam da nas sve vreme ložile, al ne mogu nikako da dokumentujem, bili svedoci samnom i svi kažu kako nisu primetili nikake znakove obmane, al dobro sad…

Što kaže kolega “ceo život si hteo da živiš na moru, evo ti ga sad more”. Stara narodna mudročica “kad je čoveku sve potaman, on uzne i ubaci u cipelu kamenče, kolko da ga nešto malo žulja”, verovatno tako svi ljudi, gde god da su i šta god da rade ima da kukaju kako im nešto ne valja. Ene, sad ja treba da kažem da živim u turističkom gradu, bogatoj zemlji, na obali mora i treba da se žalim što su ove sunčane slike gore jednom u 5 godina, i da sumnjam da ću za života da budem dovoljno zdrav da udjem u ovo more da se okupam a bez da me ne strefi srčka ili mi otpadnu jajnici. Kako da se žalim kad znam zašto sam ovde, upravo zato što mi je postalo naporno da se stalno žalim tamo gde sam bio. Zato uvek kažem kratko “ovde je drugačije”, pa ko razume shvatiće. Za ovih godinu dana ovde bilo je svega i svačega, uspona i padova, i prijatnih i neprijatnih iznenadjenja i od strane naših a i od strane njinih. Bilo je poklona od nepoznatih i poznatih ljudi, recimo na poklon smo dobili veš mašinu, sušilicu za veš, radni astal, radnu stolicu, trosed dvosed, gomilu nekih tako sitnica koje nisu šala za kupiti. A ko prati oglase može da nadje mali milion stvari na poklon, od životinja do automobila, recimo ovde je sve na poklon, ljudima kad nešto ne treba oni ga daju nekom drugom http://www.finn.no/finn/torget/gisbort/resultat
A bilo je i cimanja i vatanja za gušu, a bogme su se konsultovali i advokati i išlo se po sudovima. Ljudi su na kraju svuda ljudi, svi žele manje više isto, samo neki stave malo više vazelina.

Beše sam do sad spomenuo programere i žene u uniformi, ne sećam se.

Anzwazy, gomila iskustva ovde, videlo se svega i svačega. Da ne krećem od onog što svi shvataju zdravo za gotovo “leti dan traje ceo dan, zimi noć traje ceo dan”. To mora da se oseti da bi se stvarno razumelo. Ovu zimu sam daleko lakše izgurao, navikao sam se već izgleda. Navikne se čovek na sve, al prve godine bude to prilično hebena stvar za organizam, ne znaš kad je svanulo a kad treba da legneš. Da spomenem opet uz to bergenške vremenske uslove, od svega po malo odjednom

Vidi se dole mokar asphalt od pljuska, u sredini sunce oslepljuje, a gore ne želiš da pogledaš jer ne znaš kako se to zove. Oluja nije, nevreme nije, to nisam video od kad sam sam ovde, ali da će stignem kući brzo, hoćem. Rekoh zima, ovo je izlazak sunca iznad grada

Izlazak sunca negde oko 11 u podne, kako za koji deo grada. A ovo dole je slikano oko 12 u podne, i već se vidi sunce kako prekriva skoro jedno celo naselje.

Sunce zadje iza ove planine desno tri sata kasnije, i to je to, ko se pentrao na planinu video je sunce, ko nije više sreće sledeći mesec. Dobar deo grada cele zime ne vidi sunce, sve i da nije oblačno. I onda me pita neko jal sam video auroru lorealis, ja bre brate sunca ne mogu da se načekam sad će zvrjim da tražim tamo neke arore, mani me bre molim te. Kažu mi ozbiljniji fotografi da se manem da slikam tako po principu “sunce u čelo”, ne vole ljudi da gledaju u sunce direktno, neprirodno je na fotografijama, niko ne gleda u sunce. Ej bre, pa ne slikam ja sunce zbog nekog drugog 😀

Kažem, raznoraznog iskustava, raznih ljudi i ljudnosti. Recimo ovde sam video ljubičastog kera kako sedi i cirka pivo

ljude kako uživaju vani i šetaju bez da brinu o vremenskim uslovima

Mačku na baterije

Garant pola toga ne bi vido da sam ostao u Novom Sadu, osim možda za vreme EXIT-a, tada šta možeš da vidiš u gradu to garant ni u Rio Deženejro ne mož da vidiš.

A B log je inače počeo kao ideja da se podeli nazad iskustvo života u inozemstvu iz prve ruke, dosta sam informacija dobio pre nego što sam došao ovde od nepoznatih ljudi, pa eto da vratim malo zajednici nazad. A i da ne moram da šaljem prijateljima i rodbini stalno slike i pričam ko papagaj svakom istu priču i doživljaje. Eto sad, posle godinu dana kad popričam sa nekim od istih tih prijatelja i rodbine, niko živ ne čita ovo što ja pišem. Kažu mnogo lupetam, ne mož se prati, ne pišem na sprBski, dugačko je, kratko je, mala su slova, velike su slike, ne radi na android v3.5.3.22 na miniOperi na 3.75 inča ekranu u landskejp režimu. A najpopularniji članak na blogu je Uputstvo za upotrebu autobusa u Bergenu koji je za dva dana imao preko 500 poseta, oko 5 puta više od proseka. Kažu neki što se razumeju u sve i svašta da je to odličan uspeh za lični blog, čak su i neke turističke agencije delile članak, kao fora kako se koristi autobus tamo preko. I sad je mene stvarno drago, ono, rock star, odma počeli pozivi na žurke, sedeljke i seminare da im pričam kako se ja to ustvari vozim autobusom i sl. Al jbg pomešana osećanja, u proseku na jedan članak utrošim 10-15ak sati da opravim slike i načukam nešto, i članak u koji sam uložio najmanje slika i mozga je ubedljivo najčitaniji na blogu. Hm…

A insajderski savet kako prezimiti zimu a ne odlepiti, raditi isto što i Norvežani. Trčati bez razloga, ne za autobusom, ne za nekim ko ti mazno novčanik, nego kreneš od kuće namenski da trčiš. Fizička aktivnost te verovatno toliko izmori da ti bude posle lepo samo tako. Samo mene to stvarno mrzi, pa ja teram bicikleto non stop. I leti i zimi, i uzbrdo i nizbrdo, i danju i zimi. I svaki dan odem do posla 3.5km, posle posla jos 3km do teretane, tamo crknem za sve pare i posle pedalam još 7 km od teretane do kuće. Spavam bre ko beba dok mi ne zvoni sat, zabole me jal napolje dan ili noć ili sunce. Plus vikendima odemo kolega i ja da vozimo bajsove rekreativno ili prošetamo po okolnim planinama. Tako da mesečno prodjem bajsom oko 250km, sto je za zadnjih šest meseci kolko teram oko 1500 kilometara, po kiši i snegu a par puta i po suncu. To mu dodje skoro Oslo-Beograd vazdušnom linijom.

Zimski biciklistički dan izgledi ovako

A evo kako drugar iskrivljava zakone fizike ispravljajući krivine pod uglom od 135°C (vidi kuću pozadi)

A evo kako drugar iskrivljava vremensko-prostorni kontinium i krši zakone kvantne mehanike vozeći brže neg fizičke formule to podržavaju

A evo gravitacije kako iskrivljava ručice i prednji točak

I video sam svašta još po Norveškama, na primer jedomo one rakove što fataju oni na Diskoveri, oni smrtonosni ulovi

To meni ima ukus na presovan sundjer natopljen onom slanom vodom što daju u bolnice kad imaš velike stomačne probleme. A ovo su papiri koje sam skupio u Norveškoj za samo prva tri meseca od kad sam se doselio, dok još nisam ni dobio bio dozvolu. Sada vec ima dve fascikle sakupljeno, a još čekam produženje dozvole

I imam komšinicu koja me upoznaje svaki put iz početka i oće da je slikam svaki vikend kad me sretne negde na ulici

I jedoh sladoled na minus tri

I beše i prva nostalgija na neku platu

I upoznah devojku koja je volela trolove

I videh učiteljicu kako uči braću da se zajedno igraju

Možda nije najleše našminkana učiteljica, al programer je programer a uniforma je uniforma…

A sećam se kad sam postavio B log online februara prosle godine, pa to opštenarodno oduševljenje slušalaca, pa prvi samodobrovoljci koji su se prijavili na njuzleter, pa svake subote po neki tekst, pa taj adrenalin kad neko napiše komentar… Idi begaj, čudo emocija i osećaja. Baš malopre pričam sa google analytiksom i kaže da je od postojanja bloga bilo oko 10.800 poseta i preko 5600 ljudi koji su pregledali ovoj što ja fotoamaterišem i bedno piskaram ovde. A prve blogove sam pisao dok nisam imao internet kući, verovatno sam zato i mogao češće da ih pišem. I bilo je svačega usled B loga, od threesomes preko pomenutog autobusa do likova koji su me kunuli da im pomognem da dodju u Norvešku inače će sebi oduzeti život, jer sam im ja odjedared postao poslednja nada. Istinita priča, meni je bilo malo čudno kako sad ja postado toliko bitan u životu nekog tamo nepoznatog, al dobro sad.

I videh neke čivave tu po gradu

I nekog klinca koji se posvadjao sa sestrom pa mu se ona osvetila

Pa što pa pišem uopšte ovaj blog ondak ako ga ne čita niko od rodbine? Jbg lečim se od programerskog asocijalizma tako što imam 200+ prijatelja na fejsbuku. Pa pola zbog sebe pišem, da se poprisetim nekih lepih i pozitivnih uspomena kad stigne onaj period kiša i advokata, da ostane nešto malo više od foldera sa po 500 slika koje nikad ne razvijem niti ikad pogledam i koje nemaju nikaku priču tako nasamo. Drugu polovinu pišem zbog 5000 naroda koji dodju tu i pročitaju nešto interesantno, na trenutak se odvoje od svakodnevnice i nadam se nasmeju malo uz ova moja lupetanja. I ovom prilikom bih hteo da se zahvalim jedno 5000 puta, svakom ko je ovde svratio na Dakijev zabavnik na čašicu zabave, proveo malo vremena i ostavio neki komentar da me motiviše da napišem još koju. Bez vas ovaj B log ne bi bilo ovo što jeste, ne bi mi pred bajs skakale snajke da mi tražu autogram jer se pročulo za moju obdarenost, ne bi niko teo da se druži samnom ovde i td.

I videmo Bergen noćom

I vodeni telefon

I opet neke devojke

I kera kako se vraća u budućnosti

I najsrećnijeg čikicu na svetu

I vraćam se polako na to glavno pitanje “kako je ustvari tamo?” i već čujem mog komšiju iz sela kako kaže “opet si bre ispričao ceo blog, pola sam pročitao i ništa te nisam razumeo. Jel tamo dobro ili loše”?
A kad me tako pita znam da me ustvari pita da li bi se njemu svidelo. Malo ko me je pitao “jel je TEBI tamo dobro ili loše?”. Kad mu kažem “kako za koga” ne razume. A znam šta želi da čuje, da ne valja i da je bolje tu di si, da sam se zajebo sto sam otišao. I ja onda počnem, sad već na norVeški diplomatski način da mu objasnjavam
– Pa loše strane su ta klima, nema jake zime i vrelog leta, ljudi su drugačiji, nema da poznaješ čoveka koji poznaje čoveka da ti nešto završi već sve ide po propisu, svako gledaju svoja posla i malo su povučeni, nema da neko bane na kafu bez poziva, neće da te ljube za svako crveno slovo i svaki put kad te sretnu na ulici…”
– Pa ima li nešto dobro tamo majku mu?
– Pa ima reko, meni se lično svidja klima, nema jake zime i vrelog leta, ljudi su drugačiji, nema da mora da poznaješ čoveka koji poznaje čoveka da ti nešto završi već sve ide po propisu, ljudi su povučeni i svako gleda svoja posla, nema da ti neko bane na kafu bez poziva, neće da te ljube za svako crveno slovo i svaki put kad te sretnu na ulici…
– Brate beš mi sve ništa te ne razumem i dalje… Al boli te uvo, uštedeo si bar 20.000 e do sad sigurno”. Ja se pokupim sa patosa od smeha i kažem coveku koji nikad platio kiriju nije, da samo za kiriju dajem skoro 140.000 dinara, mesečno. I to sam dobro prošao jer sam jedva našao slobodan stan, i to sam se cenkao da spustim cenu. Nakon što su njega pokupili sa patosa i dali mu čašu šećera i kocku vode, kaže on
– Pa nije mi jasno šta si onda uopšte odlazio tamo, nit imaš pare nit sunce nit si najsrećniji čovek na svetu
“Pa jebemliga” kazem ja njemu, samo da zavrsim više tu priču.

A u glavi jasno čujem refren Colina Haya
“Don’t you understand? I already have a plan. I’m waiting for my real life to begin”

Follow