Svake godine sredinom maja meseca bude sedamnaesti maj, kako ni ova godina nije bila izuzetak, sedamnaesti maj se desio onda kada se to od njega najviše i očekivalo, odma posle šesnaestog a tu negde pre dvadesetog. Da podsetim, u Norveškoj je ovaj dan najveća svečanos’ kada se okupi celokupno stanovništvo i slavi se na ulicama grada Bergena kako neki festival/karneval/omanja svadba.

Fotke na prošlogodišnjem postu (post kao tekst na B logu, ne post kao verski običaj) su bile vezane za sam festival, ove će biti malo više o samim učesnicima festivala, od svih uzrasta i za sve prilike

Da ne davim opet iste priče o lokalpatriotizmu, nacionalizmu i ostalim nizmovima, o tome više možete pročitati na prošlogodišnjem postu 17. Maj – dan ustavnosti. Ovaj put malo o onom o što ste oduvek hteli da znate a niste imali koga da pitate.

Naravno da ću sad da kažem kako sam se fokusirao na drugi deo svečarija na zahtev većine muškog a bogme i ženskog slušalačkog tela, ne bi bilo u redu da kažem da sam zakasnio na čuveni voz, odnosno “tog” u kome šetaju svi živi iz grada, a o kome sam detaljnije pisao na gore pomenutom prošlogodišnjem postu. Kako je voz već bio prošao a mi smo došli u centar malo ranije te čekamo naše drage da dojdu do centra, reko da vidim š’ima kad se skinu maske posle predstave, odnosno kad se otide u bekstejdž. Al eto, komša kog smo ispalili za vreme dolaska je na kraju još bio i ljubazan da donira neku fotku voza za B log.

Ja sve što sam uspeo da uslikam od parade su ovih par fotki

A inače mnogo vole da se slikaju na ovaj dan.

Kako i ne bi voleli kad se po ceo dan spremaju za svečare, ipak je ovo dan ponosa i dike, dan kada treba izgledati najlepše na svetu. Koliko je ovaj dan poseban govori i to da se narodna nošnja (zvana “bunad”) nosi manje-više samo danas i okićena je svakojakim skupocenim djudjivama, što se može primetiti na svakoj od slika. Pogotovu su žene okićene raznim broševima i dugmadima i lančićima zlatnim koncima i šta ti ja znam čime sve. Zato jedan bunad sa svim nakitom košta od oko 20.000 pa do 40.000 kruna, što je od 2 – 5.000 evara u pravim parama. Normalno da se čuva i nosi samo na jedan dan, nisu ljudi blesavi da ga uprljaju pa posle da mož da se slikaju, al bez bunada. Inače je tradicija da bunad ostaje u porodici odnosno da se prenosi sa kolena na koleno. Još je i tradicija da se, kao nekada, ne nosi ništa od donjeg veša ispod bunada.

To bude puno novaca na ulicama, po nekoj prostoj rašunici neka bude recimo 50.000 ljudi koji izidju u bunad, neka čak budu svi okićeni najjeftinijim modelima, kaži ga da prosečno cena početnog bunada bude oko 3.000e “po glavi” da tako kažem, to onda ukupno bude cirka 20.000 žena bez donjeg veša.

Ajd sad da se uozbiljim malo, ima ovde i dece koja čitaju, mada ne znam dal razumeju štogod od ove moje dubokoumne literature, znam pouzdano da dobar deo odraslih ne razume, a često ni za sebe nisam baš siguran. Daklem da se vrnem na radnju fabule. Da se videti da svako malo neko nosi po zastavicu ili zastavu norveške i kuće i jarboli i ulice su okićene zastavicama. Pomislio bio čovek da se malo preteruje sa rodoljubljem, pogotovu što najjeftiniji, džepni primerak te zastavice košta oko 50-60 kruna (7-8 evra). Mi smo kupili jednu ajd kolko dimamo i koristimo je već evo druga godina.

Ja u Srbiji mislim da sam na dva mesta video da ima da se kupi srpska zastava a poznajem samo jednog školskog druga koji je imao zastavu, i to jer mu ćale bio privatnik, a barjak sam vidjao samo na svadbama i do skora sam bio ubedjen da je jedan isti barjak na svim svadbama, ono jedan po opštini. Al nije to samo patriotizam, dobar deo novaca od svake zastavice i od svakog ukrasa ide gradu i odvaja se za samu organizaciju svečarija, jer plaćati sve dežurne službe da se cela proslava odradi do kraja je golema rabota. A kako su norvežani veoma striktni gde i našta troše novac, odnosno ne presipaju iz šupljeg u prazno što bi neki rekli, iz jednog budžeta u drugi, nego ako narod oće dizadje i gleda vatromet onda mora da se učipe svi. I ljudi rado kupuju te preskupe zastavice jer znaju da te pare idu u organizaciju svečanosti sledeće godine. Ne znam dal sam pisao beše, priča mi drugarica koja radi u obdaništu da je to njeno obdanište sagradjeno od strane roditelja. Kaže ljudi se tako udruže, i pazi sad, stave pare na gomilu ko koliko može ili hoće, i sagrade na primer jedno celo obdanište. I to obdanište onda bude vlasništvo tih ljudi koji će tu odrastati svoju decu, to mu dodje nekako polu-privatno obdanište, i ljudi onda plaćaju mesečno za svoju decu koja tu idu, ali sva kinta/zarada se ulaže nazad u obdanište, niko ne masti brk odnosno niko ne zaradjuje od toga, sve pare idu na radnike, hranu, igračke, potrošni materijal itd. Onda se udruže leti kad obdanište ne radi i održe radne akcije, recimo direktorica je tatko na krečenje, obuče šorc i tri dana mala četkom po obdaništu. Lokalni električari opravljaju ili dopravljaju, stolari sredjuju nameštaj, umetnici slikaju i prave igračke, svako po nešto ispetlja šta ume i kako ume.

A što vole da se slikaju čudo jedno

 

Iako je ovo norveški praznik ipak Ima tu i drugih da kažem zajednica na paradi, nisu to samo i isključivo norvežani, ko šta ima to iznese pa se malo proveseli sa narodom.

 

 

Dva sata kasnije od kako smo došli u centar i strpljivo čekamo naše drage, naša blaga, naše najvrednije stvari koje imamo na celom svetu, naša sunca i slično, gradjanstvu se obratiše neki znanstvenici na bini koja je ustvari jedan veliki brod na suvom.

 

 

E ondak smo konačno skupa, zajedno šetali malo gradom i slikali gradjanstvo, nismo slikali ženske jer nas to ustvari nikad nije ni zanimalo, možda smo i uslikali koju devojku, eto tako, slučajno iz dosade i službeno zbog bloga.

 

A ova devojka iz benda crn labud je Russ, o maturantima (russ-ima) sam pisao prošle godine koj se seća, njima je danas zadnji dan dvo nedeljnog “raspusta” odnosno slobodnog perioda kada se izigravaju i izludjavaju i sve im je oprošteno manje više. Tu imaju te zadatke preko kojih odrastaju da tako kažeš, recimo treba da udju u radnju četvroronoške i kupe hranu za pse, ili da dolaze u školu po ruskom vremenu, ili da su budni 72 sata, ili da okače L tablicu na policijska kola, ili da pojedu dve kile sladoleda odjednom, ili da urade lekarski pregled za sifilis, ili da otvoreno flertuju sa učiteljem, ili da goli udju u teretanu, ili da goli trče ulicama grada, ili da trče goli oko jezera u centru, ili da vode ljubav u šumi, ili da vode ljubav sa pet osoba za jedno veče, ili da ceo dan idu u školi samo u donjem vešu. Recimo poznata je devojka koja je izvela striptiz na bini pred celim razredom umesto govora kandidature za glavnog Russ-a. Ko želi još koji detalj ili misli da izmišljam neka pročita norveške novine, recimo ovde http://www.moss-avis.no/nyheter/sex-fyll-og-nakne-rumper-preger-russeknutene-1.7859623 ili neka traži na google/youtube izraz “Russeknuter” recimo ovde http://www.youtube.com/results?search_query=Russeknuter. (koristiti google translate ako treba). Ovde je sex i golo telo nešto sasvim prirodno (ko bi reko) i o tome se priča otvoreno. Recimo na televiziji barem jednom nedeljno budu programi seksualnog obrazovanja, pokazuje se otvoreno kako se održava lična higijena, kako se koji deo tela zove i šta je normalno a šta nije u izgledu, kako se masturbira i sl. I sa seksualnim vaspitanjem se počinje još u obdaništu, jedan od argumenata je zaštita dece od seksualnih napasnika, smanjenje trudnoće maloletnika itd, znanje je najmoćnije oružje. I sad će neki odma da odmahnu glavom i da se prekrste i da kažu o moj bože, bolesno šta sve ima na televiziji, to nije normalno, to nije bilo u naše vreme. Pa nije, ja bi lično voleo da je bilo, ali ko ne zna (a dosta njih ne zna) već godinama je i u Srbiji seksualno vaspitanje uvedeno u obdaništa i deca znaju sve o rodama i o buretu sa kupusom, verovatno i više od mene, ja nisam imao tako vaspitanje u svoje vreme nego sam morao da idem naokolo i da se raspitujem kod drugarica. I mislim da je ženama kontracepcija besplatna od 16te godine, al ne sećam se ko mi beše rekao ovo. A ko nije gledao norveškog velikog brata, ne zna šta je propustio.

Cenim da su se cenjene slušalice malo smorile sa pričama o seksu i fotografijama žena (mada njih ustvari najviše i interesuje šta su norvežanke obukle i kako su se našminkale), ipak evo nešto muževa za slušalice

Kako sam blago nekomforan dok slikam muževe mislim da su ovo svi muški koje sam usliko otkad sam kupio fotoaparat, što i nije teško primetiti na blogovima. A vrhunac prepoznatljivosti mog foto stila je kada mi je gospodja koja je stajala pored nas, mahnula mi i kroz osmeh pokazala rukom na neke devojke u suknjicama, da se okrenem i da ih slikam, da ne omašim njih slucajno. Uživela se žena, uhvatila ritam pored mene. Strašno, skoro pa se stidim al šta ću kad vole da se slikaju.

 

A evo malo iz foldera “razno” za one sa malo specifičnim, da ne kažem alternativniJim ukusom (mi u norveškoj ne osudjujemo)

 

 

Polako su ljudi počeli da se razilaze kućama a mi smo se opet vratili nazad u centar jer smo se pola poizgubili pošto su neki gladni, neki žedni, nekima se ide u wc neki bi da se slikaju sa norvežankama. U centru muzika i žurka i još koji dogadjaji se dogadjaju.

 

Ljudi skakali iz ispravnog aviona, nema zdrave logike. Ovi čak seli u čamac da pridju bliže da slikaju

 

Polako se narod razilazi, neki već idu kućama a neki ne prekidaju žurku do kasnije kada je neki koncert u gradu kod broda i još koji svečari.

 

Mi smo na pola pola, za početak kao i svi turisti idemo malo do luna parka da gledamo kako se deca voze i jedu sladoled

Da, to gore jeste čokolada od dva (brojevima: 2) kilograma

 

I onda smo morali malo da se presaberemo, sve je to lepo omladinci ženske i žurke i to al mi smo ljudi već umorni od svega, idemo kući malo da odmorimo. Zadnja veća organizovana žurka na kojoj smo bili je bio Sensation White u Beogradu, pa se sa setom prisećamo doživljaja i priprema. I baš se sećam, tad sam bio friško ovako kratko ošišan, fin gospodin čoek šo bi rekli neki Beogradjani. I sad unutra na žurci našli neko mesto draga i ja, sasvim slučajno pored neke razuzdane snajke i ludo se provodimo uz električne narodnjake i vidim ja tu merkaju me neke devojčice nešto, sve me gledaju i smeškaju se i nešto se domundjavaju i opet se smeškaju. Ja ono, kuliram, navikao odavno na to al sve čekam da im moje žence uskoči po koji mavašigeri i obeleži teritoriju. Stra me za njih nije drugo. I gledaju me tako one i dalje i pridje mi najlepše devojče od 17ak leta i kaze “Ćao, vidim da se ludo zabavljaš, jel imaš neki extazi i za nas?!?” Ja u životu nisam čuo moju dragu da se glasnije smeje negoli tada, ej ja i extazi, ja bre kad popijem vitamin C dva dana se kezim ko šuntav, nisam pri sebi kolko mi je lepo. Nedaj bože popijem pepsi ne mogu spavam celu noć od kofeina. Jel imaš neki ekstazi… Da mi je neko pričao da se tako fine i mlade devojke tako ponašaju ne bi verovao, al bio sam tamo, izgleda nije više moguće veseliti se na žurkama bez extazija, čekića i eksera.

Psihički spremni na raznorazna pitanja omladine polako prilazimo centru

 

E što vole da se slikaju, ne znam dal sam spomenuo do sad

 

Onda se razuzdanoj masi obratio neki od starijih i rekao da je žurka gotova! Mi odma okrenuli ledja jedno drugom i zauzeli gardove očekujući revolt omladine koja ne dozvoljava da im neki tamo čikica skraćuje žurku. I još je rekao da će gradom prošetati neke baklje pa je zamolio da se napravi mesto za prolaz.

O čemu li ću sledeće godine da pišem za 17maj neam pojma, a sad malo letnjih odmora i za radničku klasu, al zato kad se vratimo biće još koja priča o putešestvijima kroz norveške fjordove, o tome više kao i uvek “za dve nedelje”