“Dobro jutro”
“Dobro jutro” – budim se polako
“Jel si se naspavao?”
“Pa… Onako… Naviko sam da spavam na krevetu, ali bio sam umoran od pedalanja pa nije bilo loše” – Kažem ja
“Da upalim lonče i da nam ispržim jaja za doručak, ili hoćeš da se odmaraš još malo?” – Pita švajcarac od sinoć, koji je proveo noć u mom šatoru

Ja ga pogledam umiljato u okean-tamnoplave oči i pomislim kroz vrisak, bože Dalibore, umesto da sanjaš one tri frajle što se dosadjuju u luksuznom četvorosezonskom SoulPad 5000, ti se budiš uz jalovog švajcarca iz Vango Banshee 200 mini šatora. A baš sam se radovao prženim jajima za doručak i sad mora da doručkujem tunjevinu iz konzerve kako ne bi mislio na švajcarca. A sinoć dok sam mu objašnjavao di da ide, videh na turističkoj mapi da tu u blizini ima neka popularna farma Oleta Bulleta koji je bio neki umetnik iz Norveške i kao svi veliki i bitni ljudi ove zemlje, rodjen i živeo je u Bergenu, a tu odma preko fjorda mu je farma. Švajcarac već bio otišao, tri norvežanke isto otišle negde u šetnju, pa reko dodem čas do Oleta kad sam već tu, ovde u kampu ionako nema ništa se radi a do sledećeg kampa imam samo 2-3h bajsom, ne žurim se nigde. A i malo da provozam bicikleto, nisam odavno. Pitam dve cajke što rade na recepciju, kažu nemaju pojma o toj farmi samo znaju da brodić ide na svaka pola sata. A sve se smešaju i laktaju. Kucam u gps i usmeravam cikl ka brodu.

 

Odma da objasnim da ne bude posle zabune, sledeća slika se koristi tako što se klikne na njuma levim dugmetom miša i pomera se levo desno

 

Iskrcam se sa broda, pitam tu neke ljude gde živi Ole, kažu da sumnjaju da je kod kuće, al treba da krenem tamo putem i pičim pičim pičim, jedno dva kilometra. A Ole je, spomenuo sam, bio umetnik violinista, kažu neki da je bio u rangu Paganinija, a kad je 1850tih godina otišao u amerike osnovao je koloniju norvežana i kupio 45km kvadratnih zemlje koju je podelio i nazvao New Bergen, New Norway i bio poznat još po čemu. A kupio je i neko ostrvo tu negde u blizini gde je sagradio neku golemu vilu. A mi trenutno idemo u posetu njegovoj “letnjoj kućici” koju je kupio u ovom mestu zvanom Valestrandfossen od 1000+ stanovnika. Gde brodić fairy ide na svakih 15-20minuta preko mora.

Stižem tamo, pitam neku ženu koja prodaje kuću u blizini dal može da se udje kod Oleta, kaže ne može, zaključano, al možeš dudješ u dvorište da slikaš ako oćeš. Reko jel nema neki ker tamo, smeje se žena na glas i kaže nema.

 

Mišem vuci levo desno da okrećeš pogled

 

Dobro, videmo i to čudo, palim bajs za nazad, pozdravljam usput gospoju i majstore koji su me uputili bili ka kući, brod me spreman čeka didemo nazad na drugu stranu. Karta brodom košta oko 30 kruna u jednom pravcu.

Kad sam se vratio u kamp ono gužva neka oko recepcije, skupile se neke snajke i nešto se raspravljaju i pokazuju na sat, jedna spomenu farmu Oleta, meni se na biciklu upali crvena lapica za opštu opasnost, kontam odma koliko je sati, gužvam brzo šator u ranac i uz škripu točkova begam dalje. Tako mi i treba kad sam zaboravio da ponesem burmu i eto, odma se ponadali devojčići.

A tu odma posle kampa je naj uži deo puta a bogami i najstrašniji jer za razliku od puteva do sada ova deonica je bila na magistralnoj saobraćajnici, deo puta koji je trenutno u izgradnji i ja mora da vozim biciklo po magistralnom putu a i iza mene 100 tona čelika turira i pokušava da smisli način da me pretekne. Sve to i ide nekako kad su auti direktno iza mene, al kad mi pridje kamion uz zadnji točak to bude onako, da kažem, iskustvo. Samo čujem onako brrrrrrrr i onda čujem kako menja brzinu i čuje se BRRRRRMMRMRRR i polako počinje da me pretiče šleper sa prikolicom. Koliko sam blizu svega dok sam na bicklu, bukvalno mogu da se naslonim na točak šlepera. I tako pedalam već neko vreme i razmišljam o svemu i svačemu, pošto kad pedalaš i nemaš puno toga šta možeš da radiš zaista. I razmišljam o razlikama Srbije i Norveške, i o prijateljima ovde i tamo, i kako sam kao klinac vozio bicikl prvi put sa pomoćnim točkićima i kako sam prvi put skinuo iste, i o dragoj mi dragi i kako smo zajedno vozili cikl do okolnih salaša Novoga Sada da bi smo tamo nadoknadili sve potrošene karolije, i o mačorovima koji kad su došli u Bergen, odma su me prepoznali posle osam meseci i rekli “Opet ti” i razmišljam šta mi je sve ovo ustvari trebalo, da se znojim i maltretiram bez razloga, i opet postrojim malo Robertovu familiju fazonski. I tako razmišljam o još trista stvari i konačno, sat vremena kasnije posle silnog tog razmišljanja, prikolica šlepera me je konačno u potpunosti pretekla te stajem na jedno proširenje da odmorim malo dok ne prestanu da mi klecaju kolena i dok mi se adrenalin ne vrati u podnošljive granice.

Nakon toga se odvajam od glavne saobraćajnice i idem putem koji ide u istom smeru sa glavnim putem ali prolazi kroz okolna mesta u kojima je takav mir, spokoj i tišina da pomisli čovek da ovde nema nikog živog. Reko malo će se smorim kroz ove pustoše, al dobro sad.

Dosta slika je slikano bez da stajem sa bicikla, možda su malo mutne slike i možda nije baš najbezbednije tako voziti, ali kao što reče onaj lik “Do not try this at home, I am a professional Russian”.

Ako pitaš bilo kog iz Bergena, reći će ti da van grada niko ne živi, da je to zabranjena zemlja, tamo nema ničega već samo go kamen i trolovi i da je jeres pomišljati otići negde van Bergena u susednu Norvešku. Mislim, čuje se tu i tamo onako, iscuri ispod tezge što bi rekli, progovori neko o tome da žive ljudi izvan Bergena, ali ko to kaže javno, odma mu se gubi svaki trag. Medjutim, ima života i van Bergena. Ima i te kako. Celim putem izbije po neka kuće iz nigde ničega, uz svaku kuću po auto, motor, neka mašina, kamp prikolica, cela okućnica sredjena sve cakum pakum, kuće na prodaju, ljudi žive tu i rade, šta li rade ja blage veze ne mogu da smislim, ali rade nešto i srećni su baš tu gde su. Kao Ole, imao kinte kolko je teo, počeo je da gradi dvorac u Amerike ali je onda u jednom trenutku rekao, zaebi burazeru divlji zapad, i došao ovde i kupio ostrvo i silne neke kuće. Tu se rodio, tu je odrastao, probao sve i svašta po belom svetu, ovde i umreo. Nije imao stan u centru Bergena. Mislim, kupio čovek “letnju kućicu” na mestu gde, posle amazona, najviše kiše padne na svetu. Imaju ovi predeli neku svoju magiju.

Evo recimo ova slika dole, ako staviš miša preko nje i klikneš i vučeš levo desno, ona se okreće u krug, magija…

 

Kaže gps da je bolje da se uključim na glavni put da ne moram da idem okolo. Popnem se na autoput da osmotrim situaciju.

Da prolazim biciklom kroz ovaj tunel gde svi voze 300 na sat, neka hvala, danas biram život. Jesam malo lud al vala nisam tolko glup. Biram alternativne rute, prolazim pored ljudi koji skupljaju travu, pevam na sav glas da ubijem dosadu, i kad god hoću stanem da pomirišem cveće.

Stižem do mesta na suprotnom kraju poluostrva, “iza” bergena što bi rekli. Mesto zvano Arna sa 12ak hiljada stanovnika, sa druge strane Ulrikena gde smo se pentrali xz puta do sada. Vozom do tamo treba 8 minuta kroz ulriken, ja evo pedalam okolo već drugi dan. Sad ozbiljno rizikujem da me izbace iz Bergena kad se vratim, ali ako postoji mesto koje je skoro lepo kao Bergen, to je Arna (inače lokalci izgovaraju to sa Odna, ne pitaj me zašto je norveški tako težak jezik). Glava mi ko suncokret, pogledi pucaju na sve strane, mesto lepo ušuškano na medji tri fjorda, kao da je na moru ali nije, kao da je u fjordu ali nije, ne znam kako da objasnim niti sam umeo duslikam najbolje jer nisam imao čist vidikovac, pa će da pozajmim jednu sliku sa wikipedije, valjda neće se ljute što ih reklamiram

(izvor: wikipedija)

 

Ne znaš koj je srećniji ja il biciklo. Reko da sednem tu malo u neku kafanicu dodmorim, pitam tu ovaj sredovečni par od 70ak godina što me slikaše, ne znaju baš tačno da mi objasne gde ima obližnja mehana, mada nisam siguran da su baš najbolje razumeli koncept objekta koji sam pokušavao da im objasnim. Normalno, njih dvoje su u popodnevnoj šetnji/trčanju, obučeni u full profi helanke za razliku od mene amatera, malo su tu zastali da gledaju na more, kolko da se malo drže za ruke, slikaju turiste i odmore od svakodnevnog trčanja. Reko da se ne majem previše kroz grad, nisam još ni na pola puta, tu malo prekontrolišem kočnice i ostalo i metnem pedale pod noge te nastavim da motam dalje.

A blizina sa prirodom i predelima, to teško da može drugačije da se oseti nego biciklom, možda eventualno motorom mada ni  motor nema tu tišinu i taj spokoj. Kažu da nisi prošao neki predeo dok nisi hodao kroz njega, sve je to ok samo je to meni dosta sporo, mora ceo dan da pešačiš da bi prošao 10ak kilometara, bajsom to prodješ tri puta brže nego pešice, pogotovu kad stigne nizbrdo. Nikad nešto posebno nisam bio lud za biciklanjem, mada sad kad razmislim stalno sam nešto pedalao, verovatno više podsvesno volim tu slobodu da mogu da idem gde i kad hoću a da ne razmišljam o parkingu. A da ne pričam o personalnoj satisfakciji kad pogledaš dokle si stigao pedalajući. Mislim može to iz auta da se obidje mnogo komfornije, sedneš u auto i za sat ipo autoputem si ovde iz Bergena, možeš i okolnim putevima dideš kroz iste ove predele, ali je to sve nekako kao da gledaš kroz televizor, niti osetiš taj vazduh, miris zemlje i trave, ne čuješ tu tišinu i sitne detalje, ne možeš da se nasloniš na drvenu ogradu dok praviš pauzu, u potpunosti si izolovan od svega što je oko tebe. A upravo je to veliki deo fantastičnog iskustva, dodirnuti sve te materijale, kamenu i drvenu ogradu, stati i dodirnuti konja koji pase tu u blizini. Jedan od praiskonskih instikata čoveka je da dodirne stvari koje vidi, zato muškarci štipaju žene, zato u muzejima stave one trake oko skulptura, jer ljudi instinktivno oće da osete i pipnu materijal, da svim čulima osete lepotu i upiju to što ih okružuje. Jedno je videti konja kroz prozor automobila, a nešto sasvim drugo je stati bajsom i (pazi sad patetiku usamljenog putnika) pričati sa njim oči u oči i dati mu malo trave iz ruke i skloniti mu šiške sa očiju.

Kamp sve u fulu, sve sredjeno pakum cakup, snabdeveno svim i svačim, na recepciji se dobiju brošure sa mapama, pravilima, uputstvima i ostalim sadržajem. I devojče iza šaltera, nakon što mi dade sve te pamflete zajedno sa svojim brojem telefona, objasni mi gde je najbolje mesto da se čadoruje uz jezerce dole. I kaže kad dodješ tamo i nadješ mesto gde oćeš da otvoriš šator, treba samo duzneš i dokrećeš sliku mišem levo desno da bi okretao, jelte, pogled

 

Morao sam biciklo da razbacam naokolo pošto se svi živi sapletali o konopce za šator, svi imaju potrebu da prodju tik uz moj šator i pet njih se saplelo o konopce, a toliko mesta je bilo okolko da se prodje. Ova popularnost mi već polako ide na živac.

A u kampu se inače sve plaća, tuš, rešo, mašina za pranje, mašina za sušenje, priz za struju. Al po principu “srbin ih na kraju sve zahebe”, skontam da neću plaćam struju nego imam jedan mali kineski punjač koji ima sopstvenu bateriju i kad ga ubodeš u zid on napuni svoju bateriju i posle iz te baterije može da puni mobilni, pa odem do kuhinje i napunim tu bateriju i posle samo dodjem u šator i napunim telefon. Tako ću da punim telefon džabe i ne moram da plaćam struju u kampu (koja se plaća 40 kruna za noć). Izmišljena stvar taj punjač, ovi današnji telefoni drže skoro jedan dan i taman mi ovo produži domet telefona za još jedan ceo dan, najkorisniji gedžet koji sam ikada nabavio.

Pričaju mi dvoje koji su motorom otišli iz slovenije na severni pol (i dali nam inspiraciju čik pogodi za šta) kako su u jednom kampu videli obaveštenje koji kaže “Ako dodjete posle radnog vremena, slobodno se smestite gde god hoćete, platićete ujutro. A ako ujutro morate da idete pre nego što mi otvorimo kamp, ubacite kintu u zeleni koverat i koverat ubacite u sanduče odmah tu levo. Srećan put!” I odma se u meni oglasio balkanac sa crvenom vilom u desnoj ruci i kaže kako ću mojega da im platim ako ne moram, al sad kad razmislim malo na ovom silnom putovanju, dal bi mi trebalo to da me neko ugosti kao putnika namernika da prenoćim negde u pizdincima mrtav umoran, i ja sad da budem tolki džek da odem i da ne platim. Ostavio bi im i bakšiš u ovom trenutku jer karma iz a bič, nikad ne znaš šta te čeka iza sledećeg ćoška.

Posedim tu malo, pričam sa nekim nizozemcima, kažu oni tako putuju svake godine negde, sednu u auto, zapakuju sve što im treba za dve nedelje i piče, ove sezone je norveška. Kažu da su čuli da ovde vreme nije baš najbolje i da su imali sreće, reko ne znam o čemu pričate ovde je vreme fantastično, i po tri dana uzastopce ume da bude sunčano. I to tri-četri puta godišnje. I tu izblejim pošteno na suncu, malo prošetam naokolo da vim šta bave i čime se rade, lenčarim još malo, operem majcu i večeram, i već je počeo da pada mrak oko 00:15h te uz kikot švabice iz susednog šatora polako tonem u san.

Dan treći… Sve je to lepo i interesantno, putovanje i motanje i sve to ali vreme je za kući. Klopam sendviče ždžemom za doručak, pakujem se i čekautujem se sa 150 kruna (20ak e), tu se pozdravljam još jedared sa komšilukom i patkama, razmenjujemo fejsbuke i sličice, proveravam da li sam što god zaboravio i krećem već poznatim putem nazad. Usput srećem jedan par iz Francuske, i oni isto pedalaju kao i ja, samo što su oni malo više natovareni i pretpostavljam mnogo duže pedalaju od mene.

Da, imaju prikolice i da, u prvoj prikolici je njiov klinac koga su poveli na putovanje. To su one prikolice koje sam spomenuo bio ranije, klinci tu uvek oduševljeno sede i uživaju u vožnji. Nisam hteo da se tu zadržavam previše pošto se Francuskinje iz nekog razloga osećaju neprijatno kad upadnu nekom u kupatilo, ne znam zašto. Ili sam ja beše upao kod nje, ne sećam se više.

I dok pedalam tako prema kući, razmišljam sad već kako je, iako po improvizovanom planu, sve išlo kako treba, bez nekih posebnih problema. Malo je aparat štucnuo par puta neočekivano, nije teo da se fokusira baš najbolje al sigurno nije navikao na extremne temperature u Norveškoj od cirka ~24C. I sada već imam široki kez na licu, iako vidno umoran i neispavan jer nikako da se naviknem da spavam na dušeku bez mog jastuka, i iako me ubrzo pretiču francuzi (kojih ponoviću ima troje na dve bicikle sa dve prikolice) ja bez obzira na sve to sa ponosom pičim kući i dalje pevajući na glas celim putem. I razmišljam tako o švajcarcu i komšinicama, i Oletovoj farmi i taksisti i autobusu i uskim putevima, i ljudima koji žive ovde bergenu iza tregera i kako ih briga za celokupnu civilizaciju dokle god imaju to malo ribe i zemlje. I kako sam bio mudar sa nekoliko rešenja, da zakačim flašu i torbicu za biciklo i da na plaćam struju u kampu i taman tu prolazim pored onog drugog kampa gde sam sreo Roberta koji me je ustvari i inspirisao na celu ovu zaebanciju, i iako mi je sad neverovatno drago i milo što sam ga sreo, kako sam ga se setio odma sam se skenjao, ne zbog roberta već sam se setio da sam zaboravio kineski punjač tamo u kuhinji.

(drugi i treći dan pedalanja, mapa od google eartha)

 

A uskoro, veoma uskoro, što bi rekli neki “za dve nedelje”, priče iz fjordova Norveške, prenos uživo sa B loga.