Eto prodje neko konkretnije vreme asimilacije, za koji mesec biva dve godine kako se boravi u Norveške, uradi nostalgija čoveka a i pokvare se zubi, što je dovoljan i potreban uslov za posetu otadžbini na klasični, gastarbajterski dental turizam

Za cenu opravke dva zuba u Norveške sam kupio povratnu avio kartu lufhansom i ostalo mi je novaca da platim Vladi opravku petice i šestice, uklanjanje kamenca i palačinku. A taman kad sam već u Srbijama, reko dobidjem malo prijatelje i rodbinu,  pojedem pljeskavicu kod Tute i burek od ispod sača, roštilj kod Jefte, sendvič ili picu kod Borisa. Inače dental turizam izgleda da nismo mi balkanci izmislili jer je to popularan sport po evropama, postoje spisi o norvežanima i ostalim narodnostima kako odlaze u švicu recimo i tamo oprave zube, razlika u ceni je dovoljna da plate prevoz i hotel i ostane im za troškove. Ovde je opravka zuba oko 700-1100 kruna, što je od 100-150e, vadjenje živca sa sve terapijama izadje od 300-550e i tako slično. A jedan lik odovud mi je rekao da je vadjenje zuba platio skoro 1000e, meni to malo dodje previše ali ne propitujem norvežane zašto i kako. Polazak iz Norveške rano ujutro, kako gradski saobraćaj ne funkcioniše toliko rano taksi vozi do aerodroma za 55e – 15km. Poredjenja radi, taksi od aerodroma do nova sada vozi za 12e – 80km, što je oko 25 puta jeftinije. Doduše išao sam linijskim taksijem od bg do ns, i doduše, norveški taksi je neki all-inkluziv, antibakterial egzekjutiv mercedes 2014 godište, šofer fin gospodin čovek, objašnjava mi na sporom norveškom kako ne moram da se izuvam da bi ušao.

A u avionu dele sve i svašta od pića, u bergenu svi pijuckaju neke čajeve, sokove od paradajza i krastavca, a u avionu od frankfurta ka srbiji najviše se pije pivo, na svakom koraku koji stjuardesa načini čuješ psss, psss, psss. Pivo je već plaćeno uz kartu, bezveze da propadne. Ja pijem soko od jagode, nekako mi nezgodno da pijem pivo u 6:20 ujutro. A avion lufthanzin, sve u profiju i fulu, poznata nemačka preciznost i tačnost, let do frankfurta u sekundu tačan. Stjuardese sredjene i skockane, u poslovno plavim, opeglanim uniformama. Iz bergena sam sedište birao preko randoma a u frankfurtu sedam na kraju aviona, ne zbog toga što tu sede stjuardese u gore pomenutim uniformama već što odatle vidim ceo autobus. I kako se neka baba uglavljivala pola sata na mesto do mog, ja stojim tu sa stjuardesama u unoformama i čekamo da se svi smeste. Dok stojimo reko da ne budem ko mutav pa pitam kako je u hanzi, kaže najmladje uniformisano devojče da je ok, nemačka kompanija, sve uštirkano i precizno, uske uniforme, i još kaže da će malo let da kasni jer je neka snajka zaboravela da ponese pasoš, ali će brzo da nadju drugu snajku sa još boljom uniformom, što je kasnije potvrdio i autopilot na razglasu. Siroma čovek, sve ga bilo sramota pa sve uvija kako će kasnimo pola sata, što su putnici sa osmehom dočekali kako bi zatražili još po koje nemačko pivo od stjuardesa, koje su u uniformama. A oko mene sve poslovni ljudi, kolege gastarbajteri, svi čitaju neke Svetske novine što dele neki Kuriri, zvirkam krajem oka kod bakice i vidim da je poljoprivreda počela ozbiljno da se shvata u srbiji, svi se bave stokarstvom i Farmarstvom, o toj tematici se najviše piše. Ja jedino što imam za čitanje je norveški playboy koji sam kupio kumu da mu pokažem kako mi to ovde radimo, al reko da ne čitam to pa da moram da presedim ceo let prekrštenih nogu, reko da pročitam lufhtanzin reklamni materijal o svetskim destinacijama i exotičnim mestima za posetiti.

A u tom avijonu za beograd najviše ljudi koji žive i rade u inozemstvu kao i ja, ali se ipak dosta razlikuje dijaspora u nemaćkama od ove u norveškama, nekako se odma vidi kulturološka razlika. Recimo švabske devojke još imaju viklere u glavi jer su od frizera dotrčale na autobus, sa frizurama sličnim onoj dvojici iz crtanog filma “Zdravo Rale – Zdravo Fred”. I nekako je standard bolji, nekako se generalno omladina cakli, svi brendirani, svi mirišu, svi u uske majice i izlizane plave farmerice, na jednu ruku sat od 68 karata koji je bukvalno veći od mog zidnog sata, na drugu ruku brojanica a oko vrata obavezan krst sa gimnastičarom. Kažu da smo mi iz dijaspore često veći vernici i veći srbi od onih što žive u srbiji. Al dobro, bogate zemlje, bogato se oblači, treba da se izgleda pristojno i prema mogućnostima kad se ide u otadžbinu. Ja još uvek polu sirotinja jbg, jedini ja u avionu bio obučen u trenerke pa kad sam kupovao viski za ćaleta na fri šopu tri puta me obilazilo obezbedjenje da mi objasni da ovo nije železnička već avionska stanica. Mada sam kasnije video da neki nose trenerke u i crkvi pa se nisam uzbudjivo oko toga posle. A interesantna stvar koju sam primetio kad se čitaju uputstva za upotrebu aviona, na svim jezicima ide ono klasično please i thank you, recimo “please turn off mobile phones, we advise you to be fastened while seated, we also remind you that this is a non smoking flight”. I odma zatim puste tu istu poruku na srpskom koja glasi, citiram,  “OBAVEZNO je vezivanje pojaseva, NIJE DOZVOLJENO pušenje tokom celog leta, ZAKONOM JE STROGO !!ZABRANJENA!! upotreba mobilnih telefona…”.
Tako se bre prenosi poruka da svako jasno razume, šta ga uvijaju ko norvežani

Prva stvar koju sam primetio kad sam sleto je vrućina. Još na internetu su najavljivali velike vrućine tako da sam unapred obukao majicu. Ja ne znam kako ljudi žive na 30 stepeni, meni je i na 24 bilo veoma veoma vruće. Mada sigurno je to samo subjektivan osećaj, očito sam navikao na hladiju norvešku klimu jer je oko mene gomila žena i devojaka nosilo prsluk od krzna i čizmice od he-mena. Kako su često čizme i bunde bile u kombinaciji sa majicom ili mini suknjom, ja i dalje nisam siguran dal je toplo ili hladno napolju. Ali deluje da je standard malo skočio, svi na ulici nose brendiranu garderobu, dosta njih ima višak hrane u frižideru i stomaku, malo malo pa neko priča na dva-tri telefona, devojke nose brendirane naočare veće od blueray diska, i često sam video da se nose fency ženske torbice oko vrata. Te torbice verovatno ne bi ni primetio da ih devojke nose. I svi idu kolima, malo malo pa po jedan čovek sam se vozika naokolo i priča istovremeno sa dva telefona. Ne deluje uopšte finansijska situacija onako kako ljudi pričaju naokolo

Slike su povadjene sa starog hard diska pošto nisam imao vremena da se otreznim a kamoli da slikam, za 5 dana sam obišao četiri grada, od kojih jedan čak nije ni bio u Srbiji. Inače se primećuje da su ljudi veoma zauzeti, moderan tempo života jednostavno diktira malo slobodnog vremena te svi negde žure i zauzeti su. Toliko su zauzeti da je recimo neka bakica iz mog sela pričala telefonom skoro pet minuta o nekim kupusima i prazilukovima, a pop ju je sve vreme ometao čitajući molitvu. Ne znam koji je broj prodatih telefona u norveškoj, ali sam u srbiji u norveškom telenoru čekao preko 20 minuta da nešto pitam, u poslovnici koja ima 7 operatera, tolika je gužva bila da se kupi neki novi paket i telefon sa mp8 playerom da sam na kraju izašao i pitao neku snajku na trafici kako da aktiviram internet. Jbg, programer sam i ne znam da aktiviram internet na telefonu, isto ne znam da instaliram drajvere za novi windows. Što je mojoj rodbini nepojmljivo da neko ko ume tako brzo da kuca na kompjuter ne ume sve to da opravi. Al recimo umem da otvorim račun u norveškoj banci, odem na internet, unesem norveški jmbg broj i pritisnem neki privezak za ključeve koji je valjda elektronski potpis i kroz manje od 3 minuta (pošto brzo kucam) dobijem račun u banci, sve potrebne pristupe za online bankarstvo, formulare za kredit i štedni račun i naručivanje viza kartice i ostalih bankarskih potrepština. U jednoj našoj banci sam 45 minuta odgovarao na pitanja vezana za broj leukocita, preko uroloških nalaza pa sve do ženinog menstrualnog ciklusa, a sve to da bi promenio adresu pristizanja računa. I potpisao sam jedno 10ak dokumenata da bi ovlastio ćaleta na moj račun, što je trajalo malo duže jer on siroma nije poneo ultrazvuk svoje poslednje trudnoće pa smo morali da pritiskamo vezu da nam progledaju kroz prste.

I podsetio sam se da je plastična flašica besplatna, što je super jer kad popiješ recimo sok ili ako imaš malo više para za običnu vodu, flašicu samo bacis pored puta negde, nema da je nosiš i skupljaš flašice i vraćaš ih posle u automat da bi dobio jednu krunu nazad. Jedna stvar koja me je malo razočarala je nivo smoga u novom sadu koji mislim da je veoma porastao. Jeste da živim u Bergenu za koji kažu da je najzagadjeniji grad norveške, i ne znam dal sam počeo da svet gledam fotografskim okom šta li je, ali mislim da sam u novom sadu mogao da gledam duž neke duge ulice i da na kraju ulice ne vidim plavičastu maglu. Vidjao sam to u boru što je razumljivo jer je bor nekoliko puta problematičniji od pančeva koji ima zagadjenje iznad dozvoljene granice, ali u novom sadu to nisam primećivao do sada. A jedna od par stvari koje mi iskreno nedostaje iz srbije, pored rodbine i prijatelja, je novi sad. Grad mi je nekako prirastao, možda što je poslenje mesto gde sam živeo pred norvešku ili što me bergen dosta podseća na novi sad, nisam siguran šta je ali znam da kad god sletim u srbije ja prvo odem do novog sada na tutinu pljeskavicu i promajem se malo gradom dan dva, a posle odem za bor, niš, beograd, zavisi gde su trenutno rodbina i prijatelji.

A evo sad reviziram ovaj moj post i vidim da sam se već od-norvežio na brzinu, ceo post samo kukam na nešto. To sam primetio, kako i u srbije tako i kod novododjoša u norveške, većina ljudi samo kuka i žali se na nešto, oće da se izjada. Malo  ljudi uvidi problem i fokusiraja se na rešenje gledajući napred, bez da kuka ko političari, praveći od komarca magarca. Svakom od nas su svoji problemi najveći na svetu, al to se brzo uči u norveške gde ljudi nisu toliko “dobri” prijatelji medjusobno, niti imaju strpljenja da slušaju nekog ko se stalno žali na nešto, i gde je blago sramota pričati negativno o nečemu ili nekome. Recimo sedam u taksi, taksista mi kuka kako nema posla, samo je nas trojicu povezao za celo veče, radi dva posla odjednom, žena deca švalerka, sve u sranju jbg. I sad razumem ja čoveka, problemi su problemi nema šta, i meni dodje da mu kažem kako ni meni nije lako, pravila, razdvajanje smeća, skupi zubari, samo ja radim, mačja hrana i šta ti znam već, al reko da ne stajem čoveku na muku pa da idem peške do kuće. Nekad je mušterija bila bitnija u taksiju, danas u nekim taksijima nije baš tako. I vozimo se tako i snajka na radiu koji je pojačan na maksimum kaže “treba neko na toj adresi za 20min” i taksista kaže “Ha, pa znaš ko će da mu ode tamo sad u ovo doba, svi otišli kući jer nema posla, ima si ide pešice”, reko a što, pa naplatićete mu vožnju?, pa oćemo kaže taksista, ali je meni mnogo lakše kad neko tu u centru zove taksi da ne moram da se zavlačim tamo negde u pizdince. Pa reko, ništa ne rekoh.. Kako da mu objašnjavam u njegovom taksiju, pa da posle idem peške. Dva dana kasnije zovem privatnog taksistu da zakažem vožnju od beograda do aerodroma, koja košta dve hiljade dinara za 15minuta vožnje, i on mi kaže u ime “cele svoje družine” da niko neće hteti da ustane u 5 ujutro da vozi nego da pozovem neko od udruženja.

A odem u jednu od retkih radnji gde imaju garderobu koja se meni dojma, modeli iz prošlog veka, i biram tako dukserice, prvo gledam boje, pa oblike, pa materijal, pa pitam za veličinu, kaže nema L. Pitam za neku drugu, kaže nema ni ta L. Pitam šta imate od La kaže nema ništa, to nam se najviše prodaje. Ček reko, ne razumem, najviše vam se prodaje ta veličina i vi je nemate na lageru? Pa tako kaže, posao nam ne ide baš najbolje pa ne naručujemo više garderobe. Da ne zvučim grubo al me zbunjuje taktika, vi ustvari očekujete da će neko da kupi drugu veličinu jer nemate odgovarajuću? Pa… kaže gospoja, probaj negde drugde.

Al ajd da ne kukam previše, ima dosta stvari koje su me oduševile i koje mi baš baš nedostaju, pored ljudi koji su neverovatno optimistični i izdržljivi, i barem u krugu mojih prijatelja, veoma druželjubivi i obzirni, tu su još i lepo vreme i lepe žene i još po koja stvar

I prodjoše 5 dana za čas, sa suzom u oku i opravljenim zubima se vraćam za bergen, toliko sam bio umoran da sam zaspao pred poletanje u beograd i probudio se pred sletanje u bergen. Što ne bi bilo strašno da nisam imao presedanje u frankfurtu koje sam takodje prespavao. I iako se sa osmehom vraćam kući u bergen, kad god me neko pita kako je u srbiji, ja kažem jednom rečju fantasticno, možda je malo i osećaj subjektivan jer bude još fantastičnije kad dodješ sa nekim parama i ne radiš ništa danima, to takodje dosta pomaže.

I nadam se da nisam nekog ogrebao oštrim perom, inspiraciju za ceo ovaj post vučem iz poznatog filma koji priča o nekom liku koji nit je pisac nit je fotograf već je polu čovek a polu programer, a film se zove “pokondirena tikva”

Follow