Znam znam, duhovito u startu, programer piše o “aktivnom odmoru”. Na šta ce ovo da liči, videćemo.

Kad smo se probudili u fjordovima, podmladili smo se momentalno. Ja sam se tolko podmladio da sam morao da vadim novu ličnu kartu. Nakon što smo, kao i sve pubertetlije, krišom probali cigarete u šatoru, skontali smo da to nije za nas i da ne možemo da presedimo ceo dan te smo rešili da prošetamo iz kampa i odemo do lokalne staze i vidikovca, malo da slikamo te ručamo u prirodi. Posle već pomenutog doručka u kampu.

Dvadeset minuta kasnije, nakon duge i naporne šetnje od cirka 350 metara, konačno smo stigli do obližnjeg vidikovca te smo seli malo da odmorimo i napunimo baterije, te da klopamo nešto kuvano. Kao što sam pisao bio prošli put, volem bre lepo da jedem, pogotovu kad sam fizički aktivan. Uznem lepo i ubacim nešto od polu-pre-kuvane hrane u lonče i vruću vodu, i jedem kuvano skašiku, mnogo bolje nego leba zdžemom. I kad smo već tu sa ovakim pogledom, reko daj bre majku mu da se slikamo onako prirodno prirodi, bez odeće, kako je to tradicija ovde. Mislim, to je sasvim normalno jelte, internet i gomila servisa kakve danas poznajemo ne bi ni postojali da nije golotinje, youtube tehnologija sigurno nije nastala jer je neki programer hteo da gleda videje mačaka. Ko opet misli da izmišljam i preulveličavam lokalne običaje i tradicije, evo slika sa takmičenja golotinje u prirodi, gde se ljudi dobrovoljno slikaju i šalju slike. Klikni na link pa se vrati, taman dok se učitaju slike na B logu. (originalni članak više ne postoji, evo neke alternative) http://www.vg.no/protokoll/send-inn-dine-sprekeste-turbilder-her/1118/?offset=0&sortBy=image&sortType=DESC

Al pre nego što se sad napaljeni ponadamo da ćemo da vidimo i naš gologuzi serijal, obećo sam dragoj da ipak neću da kačim te slike na B log, da ne nagrnu obožavateljke još više pa da se opet selimo, zbog njih ne zbog mene.

A i lepo me zamolila malopre, zlato moje pažljivo

Nakon vrlo kratkog ubedjivanja produžavamo dalje i stižemo do nekog dvorišta na sred staze, dvorište sa sve poštanskim sandučetom i malo drugačijim šatorom. Pretpostavljam da je ovo dvorište Samijaca, naroda koji su ovde živeli i trčali dosta pre Norvežana. Nešto kao Indijanci u Amerikama. Zvonimo, dozivamo, niko se ne javlja. Gledamo mapu, stvarno bre put vodi ljudima kroz dvorište, mora prodjemo tu. A pošto smo već kod ljudi u dvorište, reko daj bre duslikam jednu panoramu da vide blogdžije kako izgleda dvorište Samijaca.

Pošto sam malo raspremao po B logu, panorame sam pomerio na jedan višlji nivo, sada može da se prvo klikne na sliku, pa tek onda da se mišem vuče levo ili desno po izboru. Dakle prvo običan klik pa tek onda vuci mišem levo-desno.
_{(sačekaj da se učita stranica i slika, ako već nisu do sada)}

I dok se mi tu vrtimo u krug i slikamo na nivou, čujem ja kako nešto šuška u šatoru. Reko probudili smo domaćine, aj će da si krenemo polako da ne smetamo, al polako ćemo uzbrdo da se ne zamaramo posle ručka, meni slab stomak i odma mi proradi gorušica ako se naprežem posle ručka.

Medjutim, ipak smo rešili da požurimo, jer ipak vreme brzo prolazi, treba se vratiti u kamp na vreme i kupiti hranu za sutra i to. Toliko smo požurili da smo čak i trčali svi zajedno, iako ovde uglavnom ljudi trče solo al mi smo eto imali društvo. Posle 10ak minuta stvarno nismo mogli više da trčimo uzbrdo jer je počeo gulaš da nam izlazi na nos, te smo stali koji minut da probamo na lošem norveškom da uspostavimo nekako komunikaciju i popričamo neke veselije teme, o vremenu i slično. Oni su i dalje insistirali da vide kako je ispala panorama iz dvorišta.

Tu smo se još malo ubedjivali i konačno uz obećanje da ćemo im poslati link ka B logu i panorami, preskačemo ogradu i  naoružani dobrom voljom nastavljamo dalje.

Do finalnog vidikovca nismo stigli nažalost, usput smo sreli dvoje debeljanovića koji su protrčali pored nas kao ništa, neku devojku koja je u običnoj marami umotala dvomesečnu bebu oko grudi i sa njom trčkara po šumi, nekog lika koji se trka sa štopericom i jedno 20 hiljada milijona komaraca ili letećih mrava koji su nas napadali kroz finalni deo staze. Rešili smo da pametnije popustimo i da se vratimo nazad i prošetamo gradom. Vraćali smo se kroz neko drugo dvorište, kolko da promenimo malo, ne zbog ničeg drugog

Da provežbamo još malo. Dakle, klikni pa mišem vuci levo-desno

Ko nije postavio za kafu ili išao u wc pre početka bloga, sad je pravo vreme, jer evo brojim slike, i ima dosta i ima svašta nešto.

Budimo se ujutro rešeni didemo dalje, obišli smo već ceo grad Sogndal. Dok se ujutro pakujemo upoznajemo se sa komšijama Dačanima (iz Dačije u blizini nemačke) i oni bi didu negde pa pitaju gde je dobro da se ide dalje. Ja ovako iskusan u fjordovima im objašnjavam gde smo mi bili prošle godine, i onaj vidikovac i uske prolaze i brodove i čudila. I pokazujem njegovoj ženi Dačiji gde da čekaju autobus i gde da stopiraju a ona mi uporno pokazuje neku pešačku stazu do gore gde može da se pešači četri sata. Žena ipak ima 50ak godina ili više pa joj ja objašnjavam gde da čeka autobus dole ili duzme taksi ako baš ima fobiju od autobusa a ona zapela oće peške pa peške. Vidim ja da vrag odneo šalu pa pozovem Dača da njemu pokažem gde ide bus a on neka je posle urazumi. On se čovek oduševio kad video kakav put ima za pešačenje do gore. Ja vadim iz ranca apobrufen da im rastvorim jer počeli da pričaju svašta, kaže kako već 6 dana idu pešice kroz norveške glečere, to im kao fora da ovih 10 dana godišnjeg odmora pešače preko glečera, dvoje odraslih ljudi, sa sopstvenim platama. Znači ne žive kod roditelja i nisu studenti, nego odrasli ljudi idu pešice po 20ak kilometara dnevno. Preko glečera. Prvi autobus smo odgledali kako odlazi, jer se mnogo razumemo u norveški pa smo naredna četri sata kroz kiseo osmeh izbegavali dače na samouslužnoj autobuskoj dok nije došao drugi autobus.

Stižemo u mesto Lærdalsøyri, najveći kamp u najvećem fjordu. Pošto veličina jeste bitna, šta god da propovedaju ovi iz drugog tabora, mi odlučujemo da ne džabalebarimo ni trenutak već ujutro odma najmimo bicikleta i pravimo jednu turu po putevima koji idu tik uz fjordove.

Tu nalazimo ovaj kutak uz more te pravi pauzu za ručak. Kuvamo pire i spremamo neke ribe po aLaDaki recepturi, iskopirane iz staaaarog zaveta, jer u takvim smo mogućnostima. A i nemamo pečat. I tu zamolimo nekog bitnog turistu, “fotografa” da nas “uslika”. Pošto je frajer od ovakvog pejzaža i mora i planina uspeo da uslika samo beton i nas dvoje do pola, provodimo vreme pokušavajući da napravimo zajedničku sliku tako što naizmenično slikamo istu scenu pa da se nadamo najboljem u fotošopu ali iz gore pomenutog razloga ne bi da kačim gologuze slike. I u tom momentu prilazi čikica norvežanin i pozdravlja nas, nudi se da nas slika i na opšte oduševljenje publike to mu polazi za rukom. Ja primećujem da mi fotoaparat malo štuca, neće nešto blenda da se otvori, reko vreme je za nove baterije, iako su ove prilično pune. I priča čikica kako eto tu parkira čamac, i to mu je kao eto tako zabava, voli duživa na otvorenom moru. Ne voli da peca kaže, ne obožava baš nešto ribu al vozi čamac ovako rekreativno. Čist merak kažem ja. Ne razume baš tu reč al nam preporučuje neke poslastice koje se mogu naći u lokalnom dragstoru a on ih baš gotivi. I tu razmenjujemo fejsove i mirišljave salvete i produžavamo dalje nazad, 11 kilometara do kampa, opušteno. Put je san snova svakog cikliste, onaj stari asfalt što se lepi za gume, vreme toplo, mirno i tiho, sav saobraćaj ide kroz novi tunel i ceo put je samo za nas. Uz glasnu pesmu ramba i galeba belog posmatrao let, zagrljeni pedalamo uz fjordove.

I sad ću ja opet o visini planina, o nizini fjordova, o tome kako je čovek mali a priroda ogromna i sve slično što sam već pisao . Ali čekaj, stani vidi pazi gledaj, evo pitaj Kecmana, ćuti bre Kecmane. Evo recimo ova kućica desno dole na sledećoj slici

Mislim, šta reći o veličini planina u odnosu na čovečuljka i kuće i ostalo. Prava sitnica. A u kampu smo upoznali još dvoje drugih Dačana što su isto imali šator odma do nas. Pričamo tako neobavezno i u jednom trenutku kaže dačija, jel veruješ u magiju? Pa reko ne po defaultu. Epa budi tamo tristo metara severozapadno, večeras u 19:25 i vrti se u krug i videćeš.

I kad budeš bio tamo a ti klikni, pa kad se otvori slika ti vrti mišem levo desno

Usled norveške ravnopravnosti, tog dana sam ja bio glavni i odgovorni za pranje i sušenje veša u vešernici kampa te smo ostatak popodneva presedeli na klupici ispred šatora čekajući tri sata da se taj isti, već osušeni veš, zaista i osuši. Jbg nisam baš vičan u programiranju sušilica, ja pritisko redom al nešto ispade kontra. Tu smo još malo snakali (“snakati” znači “pričati” na norveškom – prim.ur.) sa dačima i polu mokri rešimo da obidjemo ovo seoce, mesto koje je trenutno turistički centar a ranije beše važna luka za trgovinu istočne i zapadne norveške. Malo je aparat opet štucnuo što me navelo na razmišljanje, al ok.

I tu romantično šetamo obalom i ja spazim jednog lika kako slika selfije (tako se danas zovu auto portreti prim.aut.) za instagram, twiter i fejsbuk

Sramota ga bilo pa se pokrio preko glave da ga ne slikamo. A hteli smo i mi da se slikamo za facebook, ali ogledalo u wc-u je bilo u kvaru. I kaže lik, sam je sklapao fotoaparat. Reko nisi našao dovoljno dobru ponudu na internet, znam ja jedan dobar sajt, mogo si tamo da pogledaš. Ma jok kaže, jednostavno je imao čudan poriv da sam sklopi svoj aparat. Merak rekoh? Ne razume baš tu reč ali voli da uslikava sa skalamerijom, jes da je skupo razvijanje i teško za nošenje, i njegov ranac sa aparatom je veći od našeg sa šatorom, vrećama, odećom i hranom i aparatom. Jedna slika kaže bude oko 1,5 gigabajta kad je digitalizuje, što je jedno sto puta više nego naše fotografije, i to mora da šalje u neki drugi grad, i za ceo godišnji je uslikao ukupno 17 slika, ali mu je fantastičan doživljaj da se tako muči i slika, mnogo mu je lepo. Pa to kažem, merak. Nakon što sam obrisao bale reko duslikam malo i ja okolo to što on slika, da vidim dal može tehnika da zaista nadomesti veličinu ko što neki veruju. Malo je fotoaparat opet štucnuo ali je uspeo da uslika po nešto

Dan četvrti. Za doručak vruć lebac naručen sinoć u lokalnoj pekari, i lokalni paradajz sa sve peteljku. Pravi paradajz turisti. I vidimo u kampu bakicu i dekicu od cirka 60ak godina kako voze motore, svako svoji. Došli prikolicom i šatorom, i poneli sa sobom po motor svaki. Šetamo naokolo

Iznajmljivanje čamaca kažeš. Hm… Pa voleo bi, što ne bi voleo

Pogledaj opet ovu sliku gore, vidiš li čamac dole desno? Visina planina i prirode i to? Poseban je osećaj doći kanuom do te planine, ispod nas je crno jer se ne vidi dno a iznad nas se ne vidi vrh planine. Puno strahopoštovanja koje se ne vidi na slikama. Mora da pohvalim dragu koja se junački borila samnom ovih sat vremena na kanuu (ustvari svih pet dana prim.rev.), jer ja volem da idem svuda i da dodirnem sve. Mi se pakujemo dalje, pozdravljamo se sa Dačima, oni obećavaju da će da pišu kad stignu i nude se da nas povezu u gepeku auta do Flåma. Ovaj put biramo život te se opraštamo od Dačana ali sa puno tuge i sete se opraštamo i od fotoaparata koji je bio naš saputnik svih ovih godina i bez pogovora je beležio naše uspomene i zabavljao široke narodne mase na B logu, ali eto, nije uspeo da izdrži ovo naše putešestvije do kraja. Jednostavno je uz duboki uzdah prestao da slika. Što me je prilično ubedačilo moram da priznam. Prošle godine u mestu Flåmu mi je crkla kartica, odnosno ostao sam bez stotinak fotografija te sam ovom prilikom poneo 16 gigabajta kartica i isto toliko prostora za backup, ali rezervni aparat poneo nisam. Na putu prolazimo kroz najduži tunel na svetu od 24 kilometara, sa nekim osvetljenim stajalištima kolko da razbudi vozače. Pola autobusa spava u magičnom tunelu a ja pokušavam nekako da opravim fotoaparat i srećom skontam da ipak hoće da slika na amaterskim podešavanjima, tj tehnički se blenda zaglavila i može da slika samo široko otvoren. Nije baš najbolje za pejzaže, ali to što se ima time se slika.

Joj, mora kupim motor, kriziram već polako. Skontao sam da sam ja ustvari rodjeni bajker, samo mi fali motor. Što bi neki rekli, čist merak. A ovaj lik gore obišo evropu, aziju, rusiju i još po nešto, tako sedne na motor i piči. Tražili smo ga naokolo da ga intervjuišemo za dnevnik, al izgleda da je on nas tražio u isto vreme i nismo se našli. A inače ovo mestašce, lupiću sad, ali mislim da nema više od 150 kuća tu u centru, poseti oko 160 intergalaktičkih kruzera i oko 450.000 turista godišnje. Pola milijuna turisnika dodje ovde. Fjordovi, železnica, to sam pisao prošle godine a slike iz muzeja će biti nekom drugom prilikom. A popularno je da se ovde najme bicikli i da se vozi okolo ili niz železnicu, a ima i jedna ruta od negde do ovde valjda oko 3 dana nizbrdo biciklama se ide. Ali je to iskreno još preskupo za nas, ja tri dana biciklam za džabe.

I to je to, kako sam ja bio glavni organizator ovog paradajz turizma, nismo imali više ni vremena ni para već smo morali polako da se vraćamo nazad kroz poznate fjordove. Prolazimo pored nekog ooooogromnog broda

Uporedi taj brod sa običnim brodićem kojim smo mi putovali. Jel bitna veličina il ne. A uporedi sad taj brod sa planinama okolo na sledećoj slici

Kažem ja, silina i visina planina i priroda, čudo jedno. A pričaju ovi dačani u deset godina starom šatoru, oni tako zadnjih deset godina izbace zadnje sedište auta, ubace tu sve što im treba, pod sve mislim na šator, dve stolice, plinski šporet i tako putuju po svetu, svake godine na drugu lokaciju, svake godine u drugu zemlju. Prošle godine bili u Britaniju a ove godine obilaze fjordove i čuveni voz, penju planine i slično. Na odmor idu da vide i iskuse neko novo mesto, prirodu, kulturu i običaje. Sećam se kad mi je ćale pričao da on i društvo uznu crveni pasoš u džep, kupe nekoliko boksa cigareta, odu u veneciju, prodaju te cigare i tamo se zaebavaju dok ne istroše sav džeparac. Ja ovako generalno težak na pare, jednom sam uspeo da uštedim za more i posle mi bilo drago što sam otišao ali mi malo beše i krivo što sam za nedelju dana potrošio godišnju uštedjevinu. Da sam tada znao da može da se letuje jeftinije i da cilj odmora ne moraju da budu izlasci, restorani i diskoteke i slike sa jahtama i gliserima možda bi još koji put otišao negde da vidim nešto lepo. Al dobro, takvo je moje vreme i društvo bilo, nisam imao od koga da učim drugačije pa kud svi tu i mali mujo. Over & out za ovaj put.

Follow