Obično kažu da su gastarbajteri u inostranstvu ili veći Srbi od Srba u Srbiji, ili veći Norvežani od Norvežana u Norveškoj. Kad ja prelistam ovaj svoj B log kontam nekako da upadam u ovu drugu grupu, evo i ovaj tekst ima naziv Administracija norveške a ja stavio slike grada od slatkiša ko u nekim novinama, kao da pišem o nekoj čoko-moko bajci boga ti.

Eno onomad sam spremio hamburgere i seo da ih jedem sa nož i viljušku… a sâm sam u kući, nigde nikoga. Totalno sam se ponorvežio. Čak sam dobio i pismo tj diplomu koje kaže kako umem da snakam norveški (snakati znači pričati pr.aut.). Da da draga moja jelisaveta, parlam jezike ko Žika Pavlović, pored norveškog tečno umem još i engleski, php i sarkazam. SrBbski još savladavam. A kolko znam norveški u praksi govori činjenica da onomad u ikeji pričaju nešto na razglas dok se mi raspravljamo koje viljuške da kupimo i pita lik pored nas dal znamo norveški. Reko kako ne, diplomu imam batice da je ne vadim, šta te zanima na norveškom? Ma ništa kaže nego na razglasu je alarm za požar, a vidim da vi ne reagujete pa reko da vam prevedem da treba da izadjete.

Srećom pa nije bio pravi požar. A na taj test jezika, kaže gospoja izmedju ostalog, aj pričaj nešto o jednoj životinji iz tvoje zemlje. Mogu ja dosta o životinjama al na naški, od životinja na norveškom znam samo kako se kaže piletina i suvi vrat. Srećom pa je samnom bila neka devojka koja je od norveškog ume samo da deklamuje reči order by random. Da se vratim na temu, tj da počnem uopšte. Prvi utisak nakon dodira sa norveškom administracijom je da sveeee traaaajeeee i neekako je spoooro. Spomenuo sam do sada nekoliko puta onaj čuveni vremenski period od “dve nedelje”, ali to mora lično da se oseti jer se jednostavno ne rezonuje da to stvarno toliko traje u praksi. Da proces zapošljavanja novog radnika traje od 3-7 meseci u proseku, da se boravišna dozvola čeka od 2 do 5 ili čak 11 meseci u proseku (zavisi od tipa), da se stan traži nekoliko meseci, da se za vozačku dozvolu ide u školu i polaže mesecima. O proseku pričam. I to je očekekivani vremenski period za sve, niko se ovde oko toga ne uzbudjuje, ali uopšte. Planiraju se projekti i ugovori godinama unapred, bonusi i praznici za sledeću godinu, sva putovanja se unapred rezervišu. Evo karte za koncert smo kupili 10 meseci unapred jer su rasprodate posle par dana. Dani prolaze tako, evo prodjoše i pune tri godine od kad sam stavio prvi bajt na B log.

Ali prva administracija koju čovek sretne u kraljevini je politi. Valjda za dobrodošlicu. Sećam se kad sam prvi put išao da tražim boravišnu dozvolu u policiju, deset minuta nisam mogao da je nadjem. Na zgradu mislim. Nema šanse da nadješ ovako sam bez gps-a. Najveći je problem što kad prodješ ispred ništa se ne primećuje, nema tenzije u u stomaku, ne znojiš se, nema nervoze nema ničega, ravnodušno ti sve. Možda je to samo moj osećaj kad prodjem ispred stanice milicije, valjda se taj instikt stvorio od onomad kad sam bio sumnjiv jer sam ćelav petkom uveče. U svakom slučaju, ja sam prvog uniformisanog milicajca u Bergenu video posle 4 meseci, i to u paradnim uniformama na paradi 17og maja. A bio sam četri puta u stanicu milicije pre toga, i unutra bre sve opušteno i mirno i smireno i nekako… šta znam. A ene pre neko doba žena pandur izbila nekog frajera i dobla otkaz, doduše tukla ga pendrekom i kerom http://www.tv2.no/a/5305136#.UvnhJPldV-5. Evo za novajlije ovako izgleda zgrada policije.

A ima na netu onaj video gde momak šeta Oslom gologuz i startuje devojke sav uzbudjen, bukvalno, i dodje policija i pita ga jel on taj što šeta gol i pandur se rukuje sa njim uz osmeh. A pre neki dan sam bio da produžim vozačku i kaže snajka ne radi sistem, dodji sledeće nedelje. E reko super… Koleginica na pultu pored namešta dekolte i kaže nekdodjekodmene ja ću da ga primim. Ja seo pored i kaže gospodična direktno “broj telefona”, reko srećno oženjen. Epa kako misliš onda da rešimo to, eto i meni počeo sistem da štuca sad, dodji onda sledeće nedelje. I ja šta ću siroma, sledeće nedelje imam obaveze, di da dolazim opet. A kad spomenuh dozvolu, onomad sam pričao kako sam kupio motor i dobio privremenu saobraćajnu na e-mail, da pokažem milicajcu ako me zaustavi. Mogu da zamislim kako bi to izgledalo u nekim drugim državama “Vozačku i saobraćajnu molim” i ti na to kazeš “nemam, ali evo imam na telefonu mail, pa pogledaj u ovaj atachment”. Hmmm… A dok ne dobiješ vozačku, možeš (tj moglo je pre nego sam ja došao) da dobiješ viza karticu iz banke sa svojom slikom na njoj, i to ti je identifikacioni dokument svuda u svim službama. Lična karta kao takva ne postoji, mada pričaju da hoće da je uvedu opet. A nama strancima koji nismo uspeli da dobijemo tu viza karticu ostaje samo pasoš kao identifikacija. A ima nešto što ima i kod nas, ali se ovde koristi u praksi, a to je elektronski potpis. Kako to sad potpišeš se elektronski a ne olovkom, šta to pričaš? Ima tehnički nekoliko vrsta elektronskog potpisa, ali jedan tip je recimo briket sa šifrom (kao kod naših online banaka), onaj mali digitron na kome piše neka šifra kojom se loguješ na sajt banaka.

Stim što za razliku od naših banaka ovde nema potrebe da ideš u banku i otvaraš račun i sve to, odeš na sajt, popuniš podatke, oni ti pošalju taj privezak za ključeve sa šifrom u obližnju poštu, ti odeš tamo lično i “poštar” na šalteru te legitimiše, i od tad pa na dalje i u buduće ti koristiš taj patrljak od priveska da se loguješ na banku, da se loguješ na centralizovani sajt zdravstva gde biraš svog lekara online i sve ostale bitne stvari na internetu. Na isti način “potpisuješ” ugovore, recimo tako sam kupio osiguranje za motor, online, a drugarica je tako potpisala ugovor za kredit za stan. Dobila je kredit od skoro 2.000.000 kruna (250.000 evara) i kupila je stan bez da je ikad videla nekog službenika banke niti išla do banke lično.

Šta više neke banke nemaju uopšte fizičku ekspozituru, sve se završava na sajtu. Ja da nisam programer ne bi ni znao da na internetu ima i drugih stvari osim sexografije. Nekada je onaj ko se odrekao ljudi, hrane, sna, svega zadovoljstva ovozemaljskog je bio svetac, danas je to IT stručnjak. Dakle plaćanje računa, krediti, prebacivanje novca, sve se radi na sajtu. A ako odeš recimo u neku banku ili poštu i hoćeš da platiš lično uplatnicom onda te “uplatnica” košta od 50-75 kruna odnosno 7-10 evra. Za brodove koji idu kroz fjordove uopšte i ne možeš da kupiš kartu fizički niti na licu mesta, moraš na sajtu karticom. A plaćanje uglavnom ide po principu “lako ćemo”. Niko se ne cima da će neko da mu ostane dužan, sve se može naplatiti na ovaj ili onaj način. I nije smak sveta ako platiš više ili manje, uvek pozoveš i objasniš i oni ti vrate odnosno doplatiš. Recimo naručio sam delove za motor, dve dizne za kočnice, nešto sitno tipa 100e (nešto sitno je to fizički, a košta boga oca) i oni mi poslali paket i u paketu mi poslali uplatnicu kojom mogu da uplatim pouzećem. Bukvalno pouzećem, uzmeš robu pa posle platiš. A onomad neko osiguranje nisam plaćao skoro godinu dana, toliko sam razumeo norveški. I pozovem ih i kuku majko koliko sam im dugovao. Kažu nema problema, plati to, možeš i na rate i idemo dalje, dešava se. Valjda tako funkcioniše jer je svakom veoma lako da pozove uterivače dugova i naplati dug, nema onog popularnog “tuži me”. A onomad mi naplati vozač u autobusu ~100e za mesečnu kartu koliko inače košta ali mi ne ubaci mi pare na BusPlus karticu, ja pozovem i objasnim, i kaže lik na telefonu “idi u glavnu autobusku i kaži da Rune rekao da ti vrate pare, a ja ću da pogledam sa vozačem da se nije zezno. I tako i bi, ja otišo, lik mi ubaci pare i još mi vrati keš za taj dan što sam morao da platim da odem do njega – no questions asked. A inače autobuska karta se kupuje ovako

Ima i šalteri, ali rade neko nezgodno radno vreme, tako da se kartica uglavnom dopunjuje na automatima ili kod vozača. A zadnjih meseci i ne koristim tu plastiku već na telefonu kupim kredit u aplikaciju i tako se vozim. Jednom sam greškom uploadovao moju sliku bez odeće na jedan sajt i, srećom imaju zaštitu od takvih grešaka, odmah je iskočilo “error – too large”. A norvežani se inače hvale kako štede, što im niko od naših ne veruje kad vidi čovek neke luksuze, pomislio bi da od te štednje nema ništa. Eventualno se štedi nešto od 2-3 kruna, neki bi rekli sitničari se, da se ne izražavam stručno. Ali valjda hoće da kažu da štede onako globalno na državnom nivou, možda čak i radnim mestima jer je ovde najskuplje za firmu upravo zaposliti nekog usled svih troškova koje firma ima oko zaposlenog. Ovde je mnoooogo skuplje plaćati dvanaest zaposlenih u dve smene nego li investirati u automat za karte ili napraviti sajt.

Opet ja davim ljude sa autobusima i smorenim administrativnim temama umesto dudarim brigu na veselje i skupim milion lajkova i da se obogatim. Šta znam, svi pričaju o tim lajkovima pa brojači poseta pa cifre pa reklame pa naslovi koji će nekog ostaviti bez daha, ceo biznis oko pisanja bloga, izgleda da od toga danas može da se živi. Ja sve nekako mislim da ovaj blog nije za široke narodne mase. Priznajem i meni je komotna “instant” zabava na netu, ali volim da pročitam svremena na vreme neku dobru knjigu/članak i odgledam neki video sa kompleksnijim humorom od klizanja na bananu. Pa tako volim da zamišljam da i čitateljke (i poneki zalutali čitalac) ovog B loga su ljudi intelektualci u duši, koji bi recimo pročitali dobru knjigu bez obzira dal je ona blok-baster ili neko lokalno polupocepano izdanje koje ima koliko toliko ok priču. Bar tako ja volim da zamišljam celu ovu pricu, šta znam, kvalitet lajka je valjda bitniji od broja istih.

Možda stoji i konstantacija iz uvoda da sam se ponorvežio. Valjda mi je manje stresno kad razmišljam i pišem pozitivno. Optimista (ili pak neobavešteni pesimista). Nebitno, ovo su slike iz PeperKakerBy-a, odnosno grad od kolača sa biberom ili šta znam, meni izgleda kao papir-kaker, jer liči na karton. A ovaj peperkakerby odnosno grad od kolača prave klinci u obdaništu, samostalno i uz pomoć vaspitača. I tako prave svoja naselja i obdaništa, ulaz se plaća ali se pare koje se skupe investiraju u sledećegodišnji kakerby. A pričao sam o samoinicijativi i organizaciji društva, gde skupe pare pa otvore obdanište i svi su vlasnici istog. A recimo razudjena ostrva kad im treba most, udruže se ljudi, zajme pare od banke/države i naprave most, stave kućicu za naplatu mostarine i tako naplaćuju mostarinu dok ne isplate most, kao što se nekad kod nas radilo pre modernih društava. Evo baš su pre neki dan srušili jednu kućicu i naplatnu rampu posle 20 godina, kažu da su otplatili kredit i troškove mosta i ne treba više da se naplaćuje mostarina.

Al da ne budem baš toliki ponorvežica, ima i ovde bisera samo takvih, kao što rekoh, ljudi su svuda ljudi sa svim što uz to ide. Recimo onomad mojoj dragoj dva ipo meseca nisu javili da je dobila dozvolu, ona sedela sirota i stresirala se što joj kasni (i ja se tad uvek stresiram (_{toalet humor, prim.ur.})), kad ono niko joj ništa nije rekao a dozvola gotovo odavno. Meni isto tako prvi put, sve oće-oće al niko se ne seti da me obavesti. A kad je konačno dobila dozovlu, naprave joj vizu na pogrešno prezime, devojačko. I sta će joj kaže upravnik imigracionog, da uzme i da promeni prezime u pasoš pošto oni sad ne mogu da joj ispravljaju tu vizu. Ja i neki kinezi u hodniku počeli da se krstimo. Ženi rekli da promeni prezime jer su oni zabrljali karticu. To me podseti na jednog dalekog rodjaka (sa babine strane valjda) kad je išao u vojsku i pogrešno mu upisali prezime, i njega mrzelo da se raspravlja sa administracijom posle vojske, tako da se sad cela familija tako preziva. I ovde na šalterima ima ljudi koji su pali sa marsa i nemaju pojma o čemu pricaš, često moramo mi stranci da im objašnjavamo pravila i zakone. Ali šalterski radnici ovde imaju jednu dobru osobinu, ako ne znaju nešto a ispraviš ih oni kažu “aha, ajde proverićemo, verujem ti na reč, predaćemo papire tako kako ti kažeš”. Ili ako ti fali jedan papir, oni ti uzmu sve ostale papire i zamole te samo da doneseš ili pošalješ meilom taj dodatni papir što fali. Daleko od toga da je ovde sve super, kažu Nemačka bolja, Kanada se isto javlja, neki se kunu u Švecku. Šta znam, ja mogu da poredim samo ove zemlje u kojima sam živo, a to obično radim tako kroz sitna crevca. Eto recimo slušam norveški radio, zbog jezika valjda. I sad idu reklame na norveškom za ovaj ili onaj tv paket, letovanje ovamo i zimovanje onamo, kuće u španiji i turskoj na prodaju, krediti za biznis, dodatno osiguranje za prvu pomoć helikopterom,… U nedelju sam pustio naš radio i čuo staru grčku emisiju “hleba i igara”: šećer za samo 79.90, brašno belo xz.90 i di-džej WD-87.

A zvuči fancy kad kažem tako Kraljevina Norveška, ono, daje mu ga malo po težini i bontonu. Odma bude asociacija na britaniju i THE kraljicu i plava krv i sve što ide uz to. Norveški kralj je malo ovozemaljskiji što kažu. Onomad ga kritikovali zlobnici što je išao sam u dragstor da kupuje neki sira ili šta već. Bio je jedared i u Bergen lično, The kralj. Doduše bio na neku tradiciju da peca pored jezera. Moje jedino dosadašnje iskustvo sa visočanstvima je Burger King te mi oduševljeno otišli do centra da se slikamo i pozdravimo čoveka koji nam je dao radne dozvole. Long live The King

Gospodin u zelenom ribarskom odelu je kralj lično, iza ove devojke koja je igrom slučaja u uniformi i igrom slučaja je uletela u kadar. Kažem, čovek došao na pecanje, da otvori neku sezonu ili tradiciju, nisam najbolje pratio a i zaboraveo sam iskreno. Ali je filozofija norveškog društva da su svi jednaki u Norveškoj, da imaju jednake mogućnosti. Tako i kralj treba da obuče ribarsko odelo i peca pored jezera ili da ode u dragstor po jogurt. Teorija je često drugačija od prakse, ali i u praksi ima konkretnih stvari kao što su recimo zajedničke škole, recimo nema specijalnih škola niti postoje “posebna” deca (ispravka, ipak ima nekoliko spec.skola). Sva su deca ista i idu na iste časove i imaju iste predmete i druže se zajedno od malena. Kažu da se deca ne radjaju sa predrasudama nego se tome nauče kasnije kroz život, valjda ako odrastaju zajedno od malena uče da su i različiti ljudi prvo ljudi pa posle sve ostalo. A do sedmog razreda osnovne škole nemaju ocene niti pritisak da moraju da postižu neke rezultate. Imaju zadatke i šta treba da rade, ali ne mogu da ponavljaju razred, jer nema ni uslova da bi otišli u sledeći. Recimo dok ne napune sedam godina (valjda sedam) nije dozvoljeno da igraju fudbal u poene odnosno golove, nego igraju fudbal samo da bi se igrali zajedno. Žale se treneri da je reprezentacija loša zato što kasno biraju fudbalere. Dal je to prirodno tako da su svi podjednako dobri ne znam bogomi. Ja se sećam jedne devojke koja je sa nama išla u prvi razred, i ponavljala je prvi razred, da bi je posle prebacili u “specijalnu” školu. Kako li je našoj učiteljici bilo kad je morala da obori dete u prvi razred osnovne, ne znam bogomi. A igrom slučaja se zvala Daliborka i deca su me zezala jer se isto zovemo, a mene tad bilo sramota zbog toga, jer šta zna dete šta je trista kila. A sećam se u obdaništu su nam pričali kako je jedan momak bio na more i pocrneo, da ne bi deca mislila da je romske nacionalnosti, jer je to valjda bilo sramota ili romska deca ne treba da idu u obdanište.

Slično je i na radnom mestu, to sam pisao i ranije, trude se ljudi da su skoro svi jednaki, da nema posebnih radnih mesta i slično. Kod nas u kuhinji na spratu svi budu jedan dan zaduženi da peru sudove u mašini, i šefovi i radnička klasa. A komšija kad se doselio bio, njegov direktor multimilionske firme (koji poseduje još pet firme pored pomenute) je lično sa njim išao u Ikeu da mu doveze kombi i pomogne da nosi ormar i radni sto i slično. Mada jedna stvar koja se primeti je da u norvešku dodju stranci i neretko rade fizikaliju da tako kažem, čiste ulice i programiraju, pošto većina norvežana ima fakultet. Rade i norvežani te poslove normalno, ali znam zemlje gde dodju doseljenici iz drugih istočnijih zemalja i otvore radnje kako bi naši ljudi sa diplomama imali gde da se zaposle i prodaju tri čarape za sto dinaLa. A još jedna primetna stvar kod novajlija “dodjoša” u norge je ta da su u stanju da sede po 3-4 sata i da kukaju na Srbiju i na vlast i na ljude i svašta nešto. Neko se posle nekog vremena promeni i prestane da kuka, a neko se nikad ne promeni i nekad mu bude teško i nije prihvaćen u društvu. Meni su blago naporni ti “attention seeker”, likovi koji samo vole pažnju, samo kukaju na sve živo ili nešto filozofiraju, sve bi da se vrti oko njih. Ovi najpaćeniji čak nose fotoaparat svuda sa sobom i pišu blog.

Norvežanima pored toga što je sve polako i lagano, sve je još i diskutabilno, sve se debatuje i o svemu vole da diskutuju odnosno debatuju. Pogotovu o stvarima o kojima se ne slažu. Ja recimo nikad nisam voleo naše političke programe, stalno se neko raspravlja i gadja cipelama i iznosi ga obezbedjenje na rukama iz skupštine. Ovde nekako bre sve mirno i staloženo, i ljudi iako se ne slažu medjusobno umeju da naprave šalu tako da se svi smeju, čak i ovi iz opozicije. Niko ne diže glas niti cipelu. Valjda se ima vremena za sve. Tako kad pričam sa nekim norvežanima i oni kažu “valjda ću duradim to dok ne napunim 80 i odem u starački” a meni odma bidne malko čudno. Ja sam od onih nestrpljivih, ja bi sve voleo ili odma ili juče. Onomad na poslu slušam na telefon kako pričaju sa tehničkom podrškom i javlja se jedan i kune i psuje kako ne može da čeka dve nedelje da mu instaliraju nešto i ja to ispričam kolezi, a on odma kaže “stranac”. Reko jeste, otkud znaš.

Stoji, lako je da se diskutuje na nivou i polako priča na televiziji i grade mostovi i kupe automati za kartice i investira u sajtove i elektronske potpise i plaćanje online kad se ima nafta i para. Šta bi sve druge države radile sve da nadju naftu i imaju para. To me uvek podseti na onu priču o meksikancu koji se obogatio i video englesku travu na stadionima, pa hteo da u svojoj hacijendi ima tu najbolju englesku travu. I pljune on lepu kintu, da se pokaže pred selo, i dodju eksperti i izoru pustinju i posade travu i objasne mu da je zaliva i kako da je šiša i da je održava. I tako on par godina al trava sve nekako onako, nije baš kako treba, nikako da se primi. I on pozove te stručnjake da se žali i oni ga pitaju dal zaliva, kaže da, a jel je šišas? Da. Epa samo tako nastavi i za 500-600 godina ima da bude ista ko u engleskoj.

Sad baš i ne znam šta sam ovim tekstom hteo da kažem, ali mi to nije prvi put da omašim temu. Ja da sam do sad dobio jedan evro za svaki put kad sam pogodio temu, ja bi počeo da pogadjam temu redovno. Inače sam tako neozbiljan, mene kad pozovu ovi prodavci jastuka i kremica posle dve rečenice me pitaju dal ima neko odrastao u kući, isto i sa ovim vernim svedocima što dodju na vrata da mi objašnjavaju svrhu programiranja.

Uglavnom je poenta ovog teksta strpljenje (valjda) – ovde je administracija nekad spooraa, ali dostižna.

Follow