Plan je da poslednji sunčani vikend prošle godine provozamo motorče (iskusni će reći da mi svaki sunčani vikend zovemo poslednji) i obidjemo Hardanger fjord o kome smo dosta slušali na internetu. Što kažu lokalci “obožavam norveško leto, to je najlepši dan u godini”.

Isplanirali smo put od tri dana te petak posle završene šihte na poslu odlučno krećemo put fjordova.

Kasnimo u startu ali pošto smo znali da ćemo da kasnimo, bili smo psihički spremni da smo sami sebe ispalili pa se nismo ljutili na nas. Posle sat i nešto vožnje iskače vodopad ispred nas (ne baš ispred nas, više nekako sa naše leve strane)

Tu odmah iza krivine nam je i kamp, pristižemo kasno uveče i u zadnji minut hvatamo čikicu što cepa karte na ulazu. Čikica me pita na norveškom da li planiramo da ostanemo samo jednu noć ili možda duže, ja se smeškam i ćutim, da znam nešto norveškog rekao bih mu “Da, jednu noć”. Kaže da internet imaju besplatno a struja se dodatno doplaćuje. Ma u redu je, bez struje se može, bez interneta jok. Parkiramo se na plaži pored nekih rent-a-nemaca i otvaramo šator odma do motora (da ne preparkiravam u gluvo doba noći, budim komšije)

Dan drugi

Doručkujemo uz vodu i šetamo po kampu da se malo razbudimo.

A kažu za ta naša kampovanja i to, eto sad smo u norveškama pa bi trebalo malo da se isprsi čovek, da se živi na nozi jelte, ono hoteli i kavijari i šampanjci i plate od biljon evra. Kao luksuz i usluga i komfor i to. Šta znam, ne oduševljavam se ja nešto posebno spavanju u hotelu. Jeste usluga i detalji i komfor i sitna crevca, ali ako se ne varam hoteli idu do 5-6 zvezdica, mi u kampu spavamo pod nekoliko miliona zvezdica. Kad može ovaj princ norveške sa porodicom da spava u šumi, možemo i mi valjda u kampu.

Al da ne ulazim opet u filozofiju kampovanja i slobodu i te duboke teme da ne bi pola čitalaca iz momenta batalilo blog i otvorilo playboy. Kad spomenu pleyboy, na zahtev mnogobrojnih obožavateljki evo jedne fotografije sa sunčanja (samo za dame, nemo’ posle da nisam naglasio).
Klikni ovde

Mi se pakujemo polako za put a klinci jure i luduju po kampu naokolo i pentraju se na neke ljuljaške i odjednom bi “tup” i poče plač. I začu se jedno “Emilia!”. To na srpskom znači “Pa jel sam ti sto puta rekla da se ne pentraš tamo, sad kad te dovatim ima da ti presedne doručak, ulazi u kuću!!!”. Mi spuštenog pogleda pakujemo stvari i krećemo dalje u fjordove, usput prolazeći pored mnogobrojnih voćnjaka sa jabukama.

Za naše predele voćnjaci nisu nešto preterano, ali se ovde proizvodi 40% norveškog voća, tako da je za norvešku ovo bitna destinacija. Na slici je jedan od mnogobrojnih štandova gde se prodaju džemovi, a štandovi su (kao i većina stvari u Norveškoj) samouslužni, nema nikog da stoji i prodaje nego ti sam odabereš teglicu i staviš pare u kasicu pored. Kupujemo koju teglicu i pratimo GPS dalje fjordskim lokalnim putevima. Uvek pratimo GPS pošto se ja navigiram kao onaj iz crtanog filma na autoputu kad je morao na kraju da otvori prodavnicu pljeskavica da ne bi umro od gladi. Srećom vozimo polako, put od dva sata vozimo pet sati, sa pauzama doduše. Lepo je vreme, ne žurimo nigde, šta više, uživamo u predelima. Valjda zato i vozimo motor, nekako su auto/bus/voz/avion/brod prevoz od A do B za što kraće vreme, odnosno stići što pre. Motor nekako uvek vozimo od tačke A do A, i gledamo da što duže sedimo na motoru. Pravimo pauzu za ručak i moja draga prvi put samoinicijativno uzima fotoaparat da vidi kako funkcioniše ta djavolja naprava što oduzima dušu i donosi obožavateljke.

Kaže nije teško to slikanje. A tu srećemo norvežanina koji isto živi u Bergenu i ima vikendicu i čamac u fjordu pa kad god može dodje tu da se iskulira na moru, bezobzira na vremenske prilike. Merak kaže (slobodan prevod). Apropo meraka, često naj pitaju ljudi što vozimo taj motor, pogotovu u Bergenu gde stalno kiša pada. Kažu rizično je i to. Ono živa istina, iskusili smo to već iz prve ruke. Ali i ovaj norvežanin sa čamcem i ovo more na slikama, kad se malo uzburka može da te pojede dok trepneš, skoro je potonuo neki brod blizu Bergena. I ovaj čamac na slikama je najsigurniji ovde u luci, vezan, ovako lep za slikanje po suncu. Ali je svar u tome što čamac nije pravljen da sedi vezan u luci ili zatvoren u izlogu da bude lep. Nije ni čovek, da ne kažem programer. Eto kad sam bio mali moj komšija imao papagaja (imali smo i mi, al nije to poenta). Poenta je što je njegov papagaj bio mažen i pažen i čuvan i imao je veliki kafez, imao stalno raznovrsnu makrobiotičku hranu (gluten fri u to vreme) i mazili ga i pazili ga i bio na toplo i na suvo i tako 4-5 godina živeo srećan sa njima, voleo klince kao svoje najrodjenije i oni voleli njega, spavali na jastuku zajedno i čuvali ga da ne udje mačka i to. I gledao je papagaj svaki dan kroz prozor kako je zimi hladno napolju i kako pada kiša i kako mačak lovi ptice i kako je to veoma opasno biti napolju. I jedan dan neko otvori prozor i on bez razmišljanja ode i ostavi topao dom i siguran obrok i sigurno sklonište i grejanje i sve. Nije pobegao u drugi stan ili drugi kavez.

Ceo fjord se vidi i obidje autom takodje, ali mislim da se ne doživi intimno. Auto nekako voziš i gledaš slike kroz prozor kao na tv-u. Kad ti je zagušljivo i hoćeš svež vazduh, nije dovoljno da otvoriš prozor, moraš da izadješ napolje, nije čovek za u kutiju. A sa motorom se voziš prisno, ti voziš njega ali i on tebe, jedno ste. Recimo ako naletiš na rupu ili na kamen i ti i motor to osetite, i on pokušava da balansira i stabilizuje, i ti isto to pokušavaš sa njim. U krivini zajedno se naginjete, zajedno se ispravljate. Kad staneš na raskrsnici ti fizički stojiš na zemlji nogama, pridržavaš motor da ne padne, dodiruješ asfalt (ili pločice ako voziš u kuhinji recimo) i jedno si sa motorom i okruženjem oko sebe. Kao nekada kaubojci što su jahali konje, motor je valjda moderna zamena za konja. Autobomobil mu dodje zamena za kočije. Kontam ja sav komfor i klima i kožna sedišta i sve to što ide uz auto i da je stvarno praktično za poneti stvari i šoping i decu i sve to što ide uz kočije. Ja nisam bio posebno zaludjenik za kaubojce i indijance, ali se ne sećam da je neko iz komšiluka maštao da bude putnik u kočiji kad poraste, ne znam ni dal ima uopšte figurica čovečuljka koji se vozi u kočijama, a kaubojaca je bilo. Valjda se čovek vremenom navikne na ograničavanje slobode, stalno nešto nesmeš od malena da ti se nešto loše ne bi desilo. Živeti u virtuelnim slobodama i realnim granicama, kreditima i automobilima, stalno neki zidovi i ključevi i katanci i šifre i tv i stakla i hoteli i žene u kupaćem na plaži. Neko nažalost nikad ne oseti vetar pod krilima. Doduše ima ko jednostavno ne voli motor, probao je i ne privlači ga i to poštujem, gde bi nam kraj bio da smo svi isti. Ubedarih ga a reko sam da neću.
Evo jedna panorama iz fjorda za oraspoloženje (klikni na sliku, pa mišem okreći pogled levo desno)

U kamp stižemo kao po običaju kasno uveče i presvlačimo se u civilno te jurimo do kineskog restorana u gradu Odda, dok nije prošlo radno vreme (restorana, grad nema radno vreme)

Dan treći

Eto pričam tu o slobodama i divljaštvu a ovamo kineski restoran i specijaliteti. Mislim, da ne budem sad od onih najgorih dvoličnih personalitija volim i ja restorane i hotele, ali malo manje. Zato sad tražim najobičniju klupicu bez bilokakvog komfora ili stolnjaka ili fenserice, kroz žbunje iza šatora vidim jednu zavučenu klupicu i tu spremam doručak za dragu

Jel da da sam romantičan, roDila ga majka. I tako smo doručkovali i pričali nešto nevezano o kaubojima i kanarincima. Inače je ovaj kamp polazna tačka za TrollTunga-u, onaj vidikovac odnosno kamen odakle se vide fjordovi i jezera, popularno mesto u Norveškoj, ima na google slike. Nažalost za to je potreban odvojiti minimum jedan ceo dan, tako da ćemo to penjati drugom prilikom. Ali je kamp pun ljudi koji se penju, tačno vidiš uveče ko jedva stoji od bolova. Tu sam inače u unisex tuš kabini upoznao jednu kineskinju kojoj ne znam ime ali joj veliko hvala na .
Kampom je počeo da se širi miris šampona od koprive iz pomenutih tuševa, a kako je bila nedelja odma se probudiše uspomene na Bolji Život i kako treba da se kupamo jer je sutra škola, što će reći – vreme je da si krenemo kući. Obilazimo najveći norveški kamen, pakujemo to malo stvari što nosimo na motoru i usput prolazimo opet neke vodopade.

Vozimo se još malo fjordovima te pravimo pauzu za ručak na klupici pored puta, ne rade restorani nedeljom

A na kraju bonus za ovu dvojicu što su pročitali ceo B log, na zahtev mnogološtvog čitalaštva (mislim da je čak dvoje pitalo do sada) nešto novo sasvim novo, privatan video na B logu! (sram vas bilo, ne taj privatan video, nego video Hardanger fjordova). Fjord nam se toliko svideo da smo ove godine bili tamo još jedno 5-6 puta odnosno skoro 2000km te smo sabrali malo videje sa putešestvija.

Follow