Kraljevina Norveška, poznata u narodu i kao obećana zemlja, zemlja sa platama od bilijardu evra, zemlja gde je Tesla najpopularniji auto na svetu, zemlja nafte, luksiza, ušuškanih radnih mesta, jednostavno zemlja komfora. A neki tvrde da život počinje upravo tu, na granici komfora.

Kurtulu kampovanja sam spominjao do sad na putešestvijima i pedalanjima, uglavnom, kampovanje je bilo jedno od glavnih načina putovanja u Norveškoj a najpopularnije je bilo šezdesetih i sedamdesetih kada su počeli da se polako osećaju uticaji nafte na svakodnevni život. Slično kao i kod nas sedamdesetih, tako se i ovde imalo i moglo i putovalo. Nažalost Norvežani nisu imali koliko smo mi imali pa su oduvek bili obuzeti štednjom (neki kažu čak i previše) pa možda i odatle kampovanje kao jeftiniji vid smeštaja. 1959. godine je bilo oko 400 kampova u Norveškoj, valjda jer su ljudi polako mogli da si priuste da putuju, a opet nisu bil baš bogati za hotele (a možda ih nije ni bilo toliko u to doba). Gledajući Norvežane tako smo i mi (kad kažem mi mislim na mene) došli na ideju šatorovanja i kampovanja. Ja se generalno lako naložim tako kad dobijem neku ideju, sećam se kad sam bio klinac, kad odgledam film od bruslija odma sam mogao da se pobijem sa celim komšilukom. Tako i ovde gledam Norvežane kako se pentraju po onim planinama pa reko i ja ću što pa da ne ću. Uredjeni kampovi su pominjani do sad na B logu, ali da ponovim ukratko, kampovi su solidno uredjeni i mesto za šator je oko 150-200 kruna (nešto preko 25e). Dodatno se plaća tuš sa 5-10kr za ~5min tople vode, obično se naplaćuje priključak za struju (uglavnom za aute i kamp prikolice), negde se naplaćuje kuvanje u kuhinji i sl. Većina kampova ima i veš mašinu, sušilicu, neki imaju i sobe sa TVom i raznorazni propratni sadržaj. U većini kampova imaju i one hyte/kućice ko neće da razapinje šator, i nije previše skupo negde oko 500-700 kruna za 4 osobe (po osobi mu dodje kao cena šatora).

Ja inače u šatoru spavam kao beba. Budim se na svaka dva sata i plačem naglas. Pogotovu dok se nisam odvikao da držim ruku ispod jastuka što je skoro nemoguće u vreći za spavanje. Valjda mi je zato najdraži doručak na celom kampovanju, prodje nekako noć kada sve nešto šuška, zuji i bruji i baš o moj šator nadje da se očeša, a ja imam lak san i bujnu maštu. Pogotovu kada dan pred kampovanje odgledam World War Z. Dakle doručak, probudiš se negde tamo daleko od svih obaveza i svakodnevnica i totalno odvojen od svih problema. I izadješ napolje na svež i čist vazduh i spremiš doručak uz pogled

(Daje se na znanje: Gde god vidiš u desnom uglu slike lupu, možeš da klikneš na sliku i zumiraš)

Ali pošto doručak nekako bude na kraju kampovanja, da mi krenemo iz početka. Prvo idu pripreme i planovi. Prvo se gleda vremenska prognoza.

Ta zelena fleka koja ide ka Bergenu je tipična Norveška klima, padaće kiša u Norveškoj, ali samo u Bergenu. Doooobroooo… Nevezano šta kaže prognoza mi pakujemo nepropusnu odeću zbog protiv kiše, pa ako bude suvo vreme onda super. Logistika organizacije se odvija par dana ranije a pakovanje za put obično bude na dan putovanja. U jedan google dokumenat ili evernote belešku (oba su izvrsne aplikacije) beležimo ukratko plan i korisne linkove za kamp, mini plan aktivnosti, cene i prevoz i sve relevantno za put. Vadimo i čecklistu sa stvarima koje treba da ponesemo i krećemo redom sa pakovanjem. Nakon par sati, kad smo sve spakovali i prošli uobičajenu raspravu da li nam zaista trebaju cediljka za limun i super-secko samo zato što je ostalo još malo mesta u rancu, krećemo na put. Obično putovanje osmislimo tako da možemo nešto interesantno da vidimo usput, mada se toliko natovarimo da nam nije nido čega već samo gledamo da stignemo.

Prvi deo puta gledamo da bude najnaporniji jer posle bude sve lakše i lakše (motivacije i morala radi), zato je bitno da doručak pred put bude nešto konkretno da tako kažem, recimo jaja i slanina i nešto slatko. I možda podelimo pepsi ili čokoladicu pred uzbrdicu. Podelimo pepsi zato što sam ja osetljiv na kofein i kad samostalno popijem pepsi moja draga ne može da spava do tri ujutro. Dva puta. Ondak u neko doba nakon silnog pešačenja napravimo zasluženu pauzu za ručak, po mogućstvu nešto skuvano da se nagradimo i motivišemo za na dalje. Kako smo inače dobro organizovani, imamo silne ček liste i dokumente i planove, ponekad čak i ponesemo otvarač za konzerve.

A kad nadjemo odgovarajuće mesto ondak tu i otvarimo šator sve po fengšuiju (Feng-Shu iju). Lokaciju za šatorovanje obično beležimo kada nenamenski šetamo planinama, tada ubeležim gps lokaciju sa sve slikom, pa posle kad mi se kampuje samo odaberem mesto i pičimo bez stresa gde ćemo da otvorimo šator. Jer onomad smo pošli na ulriken po principu “lako ćemo”, i stoji, malo smo omašili polazak za par sati, umesto u 6 mi smo krenuli u 9 uveče, preko jedne druge planine iz komšiluka pa na Ulriken. Jes da je noć pala u 11 sati, ali je u isto vreme pala i magla/rosa/kiša/vlaga/oblak što nam uopšte nam nije išlo na ruku po nepoznatom terenu. Nekoliko puta smo se izgubili i jednom zamalo dupadnem u jezero pošto se vidljivost svela na 3 metra. A mi tražimo mesto za šator. Koji je dugačak oko 4 metra. Na tri metra vidljivosti. Na planini. U sred noći po magli, gde signal za telefon jedva dopire, mapa na telefonu se zbunjuje do bola pošto ima slab prijem a i počelo je onako da rosi pa se telefon odmah nakvasi kako god da ga držim. A vrhunac je kad smo sreli dvoje rusa kako silaze sa Ulrikena i nemaju pojma gde je Bergen. On siroma, vidiš da je nekad bio sav bitan i važan dok ju je vodio gore na planinu, a ona siroma, vidiš da ga je razumela da će iz restorana da se vrate žičarom a ne pešice niz planinu u ponoć, pa obula štikle do kolena i jaknu do laktova. Ali im je bilo mnogo lakše kad su čuli da mi ustvari idemo iz Bergena na Ulriken da spavamo. Tu noć smo legli oko pola dva. Nakon toga sam i kupio sat sa kompasom i GPSom a malo smo proučili i kako se radi navigacija i šta to ustvari radi gril bears kad ode na planinu. A spominjao sam zakon odnosno pravo koji omogućava svakom da prenoći bilo gde u prirodi (osim na ogradjenim mestima, udaljen oko 150m od kuće i tako neki detalji). Za razliku od urbanog kampovanja u uredjenim mestima gde je verovatno najbitnija ušteda, kampovanje u prirodi je ideja življenja zajedno sa prirodom. Dakle gde god ravno mesto vidiš, možeš da šator posadiš i prenoćiš. Valjda je to ostalo iz davnih vremena kada su ljudi išli pešice po par dana na put pa morali i da prenoće negde.

A i to očuvanje prirode, bi je očuvao mora da je razumeš kako radi i kako funkcioniše. Otuda i pomenuti električni auto Tesla koji je ovde najpopularniji u svetu i ima ga u svakoj uličici, iako o poreklu naučnika malo ljudi zna nažalost, ali zato smo mi tu da edukujemo. Inače norveška kao zemlja nafte proizvodi 99% električne energije iz vodenih resursa, vodopada i slično. A jedno vreme su uvozili smeće pošto se Oslo greje tako što preradjuje otpad, pa kad bila hladna zima oni morali da uvoze djubre da bi imali za grejanje. Mi kolko smo tečni sa norveškim gledamo dejče emisije, a najviše smo voleli da gledamo “Vilmarks barna” http://tv.nrk.no/serie/villmarksbarna gde porodica sa četvoro male dece ide u prirodu i kampuje i tako to. A klinci oduševljeni, rumeni i regularno slinavi. A skoro je Runa spavala tri meseca u šatoru, a neretko kampuje na minus -20C.

I evo jedna interaktivna slika. Što je to tko je to, da da, punokrvna panorama, koristiš je tako što mišem klikneš na sliku ispod i vučeš je mišem levo desno

Nakon što smo se raspakovali meni se spusti adrenalin i prestanem da paničim kako ćemo i gde da spavamo noćas. Tada znam da smo stigli i spremni smo za spavanje, i tu počinje meni najlepši deo kampovanja. Potpuna sloboda i nezavisnost, nema obaveza, nema briga. Nirvana. Poseban je taj osećaj slobode kad na leđima imas samo par neophodnih sitnica, šator, kolčići i šipke za šator, alat za opravku šatora i podloški, podloške za vreće, cirada, vreće za spavanje, posteljina za vreće, jastuci za spavanje, jastuci za sedenje tanki i debeli, krpica za brisanje šatora, kanap par metara, bandane, potkapa, alat za fotoaparat, kišne pantalone, rezervne čarape i gaće, dukserica i majica za spavanje, baterijska lampa, velcro vezice, karabinjeri, dodatna baterija + kablice, ručni sat i kabl za punjenje istog, fotoaparat, baterije za fotoaparat i filteri i kartice, stativ, vodootporna kesa za aparat – plava, fleška, flašice sa vodom, kašike i viljuške i nož, tanjiri, šolje, komplet za pranje sudova, boca za plin, gorionik, tiganj, šerpica, tanjirići, šolje, so i biber, čokoladice, prva pomoć, salvete papirne, ulje, drvena varjača, hleba ako treba, dehidrirana hrana, kafa i topla čokolada, mleko za kafu, konzerve – sunka kalkun ili pasulj, pašteta, pasta i četkica za zube, sapun, dezodorans, peškir, toalet papir, konac za zube, futrola za naočare, andol, kafetin, strepsils i aktivni ugalj, mapa, super lepak, kese za djubre, sveće, prazna kesica za zamrzivac, upaljač, šibice i gorivo, flint, savijenu i sklopljenu alu serpu za rernu, poklopac za alu serpu, coffe filter, čačkalice, crni ultra jaki i beli pamučni konac, par metara strune, dve igle ubodene u konac, list hirurškog skalpela, zihenadle velike 2x, listić BIC žileta, space blanket, zip vrece 2, toalet papir, 1m ducktape, gumice za tegle 3x, zip ties male bele, olofka iz ikeje, zip ties 2x velike, lampica, multitul leatherman, krpica za naočare, labelo, alcohol pads 6x, hanzaplast 6x, stapići za usi 6x, sapun papirni 6x, grickalica, pištaljka, baterijica dzepna led, kesica silica gela, veliki nož, testerica od žice, kompas, maramica za naočare, kovanice za wc, kondomi, osvezivac daha, tanka grickalca, brojevi telefona (politi 112, hitna 113), 200kr, spajalica, oštrilica za pravljenje potpale, tuferi za usi upakovani, konac za zube, zvaka, rezervni pončo, kišno odelo, perjanu jaknu i još par neophodnih stvari. Jedno rečju SLOBODA.

Onda prošetamo po komšiluku a evo i jedne punokrvne panorame ni manje ni više nego uživo iz šatora (klikneš pa mišem vučeš levo desno. Ne pišem ovo svaki put zato što mislim da neko neće da skonta nego znam da ne čitaju svi sve pa da ne propusti neko moj trud ponos i diku)

A jedna od najbitnijih stvari koje sam naučio za eto par godina pentranja po okolnim planinama, to je vuneni donji veš, preciznije veš od merino vune. Kao neko ko ima velike probleme sa znojenjem pa zbog toga i sa temperaturom, oznojim se i smrznem se ko ništa kad sam napolje. Po preporuci norvežana koji skijaju, trče po planinama, planinare, skaču sa i bez padobrana, merino vuna je ubedljivo najbolja stvar koju sam probao do sada. Može i obična vuna koja nije merino, al ona pecka i grebe što je onako, malo neprijatno da tako kažem. Inače merino vuna se brzo suši, ne umiriše se skoro uopšte (nekad nosim i po nekoliko dana bez pranja, zbog drage koja čita blog ne bi pisao tačno koliko dugo) a čak i kad se nakvasi drzi toplotu, i veoma je topla za svoju debljinu. Sta više toliko je topla da ja kupujem neki ultra tanki veš jer su mi ovi normalni jednostavno pretopli jer se baš puno znojim kad sam aktivan. Sad imam ceo komplet ko astronaut, čarape, gaće kratke i dugačke, majce kratke i dugačke, rukavice, kapu i balaklavu od merino vune, a sve kupio na nekim popustima upola cene. Majice nosim i običnim danima kad znam da ću da trčim po gradu i ulazim/izlazim iz prodavnica, jer se unutra preznojim i kad izadjem napolje smrznem se samo tako, a najviše mrzim onaj osećaj kad se pamučna majca zalepi za ledja, mokra i hladna. Očekivano, merino vuna nije jeftina ali radi posao samo tako i vredi svih novaca kad što se jednom prehladiš na planini. Sad kad pročita moja mama kako se oduševljavam vunom, a žena mi je ceo život plela i slala vunene čarape koje ja nisam hteo da nosim jer su vunene, zma da neće ništa da mi kaže, samo će onako da skupi usne i pogleda me pet sekundi u monitor uz komentar kako neće ništa da mi kaže.

I onda dodje vreme za večeru uz plažu ili pogled i razgledanje okoliši da se zasluženo odmorimo od silnoga putešestvija

I spremamo se polako za počinak. Ja inače volem da spavam, nisam od onih koji hrču i kontuzuju se, ja onako spavam sa uživanjem, vidi se da uložim trud. Kad bi me neko pogledao ujutro video bi me kako ležim sa osmehom, verovatno u pozi Foxa iz povratka u budućnost. Verovatno bi video i mog mačora, možda čak i oba mačora pošto vole da se sklupčaju oko nogu, kolko da me zaebavaju da ne mogu da se ispružim. Ali svejedno volim da spavam, volim mekoću jastuka, tvrdoću duseka, sve materijale koji me okružuju, moje ćebe, moju postelju, volim sve tačno potaman da mi bude. I ne mogu da zaspaim ako me nesto mori ili ako mi nešto nije potaman, ili ako duva vetar, ili ako neko u kampu hrče, ili ako prolaze ovce ili patke pored šatora, ili ako zuje trafo stanica u blizini, ili ako sam namestio šator na krivo pa klizim dok dišem, i tako. Zato nekad ponesem pivo pred spavanje da bi mogao da spavam kolko tolko. Ili uzmem pa uslikam par noćnih fotografija, koliko da se razonodim. Nešto su mi sad interensatne te noćne fotografije, eto baš pre neko veče smo videli dugu iznad Bergena

Slike mogu da se kliknu

A uskoro putešestvija sa povećanim dometom. Uskoro, samo što nije…

Follow