Kao što rekoh prošli put, sledeća stanica je seoce Flåm na ušću pruge u Aurlandsfjord fjord. Izlazimo iz voza bez da se naginjemo kroz prozor, probijamo se kroz drugu polovinu japana koji, kao i mi, čekaju brod za nastavak putešestvija.

Blagovremeno trčimo ka brodu, usput delimo autograme japancima i oni nas puštaju preko reda za brodić koji vozi dalje ka finalnoj destinaciji za danas, mesto Aurlandsvangen, prestonica regije Aurland. Snajka što cepa karte na ulazu u brod počinje da smrkće i kroz suze i jecaje nam se izvinjava i kaže da smo poranili 3 sata za naš prevoz, i da ovo ustvari nije taj brod za Aurland. Uprkos silnom ubedjivanju da će zamoli kapetana da naprave krug samo da bi nam učinili uslugu, odlučujemo ipak da se ne silimo i da iskuliramo u Flåm-u te obidjemo lokalni muzej železnice sa maketama vozova, pravim lokomotivama od pre puno puno godina godina, i napravimo neke panorame fantasticnog krajolika sa ogrmomnim strmim planinama naokolo, i sve bi to ja okačio ovde sad da nisam prebacio slike sa memorijske kartice na neku usb flešku sumnjivog morala koju sam dobio na poklon od sindikata. A sve to koristeći laptop nekog momka koji je radio u hotelu di smo noćili. Reko da ne nosim laptop na “medeni mesec” jer ću garant da se ufatim za isti da programiram, al prepunile mi se kartice pre nego sam isplanirao… fotoamater jbg. Do tad, maznem malo slika sa njiovog sajta, valjda neće se ljute što ih reklamiram

A taj centar sela izgleda otprilike vako

Slike preuzete sa zvaničnog sajta http://www.visitflam.no/

Dok smo se mi švrćkali naokolo ostali turisti su imigrirali dalje pa smo mi seli malo na stanicu da iskuliramo pred put i da prezalogajimo burek sa sirom, spremljen ispod sača a kupljen preko puta raskrsnice kod futoške pijace, odma na početku Futoške ulice u Novom Sadu, koji je draga juče prenela u kuferima preko Frankfurta, a sve na moje insistiranje. Ništa lepše od oriđinal bureka koji je iz Novog Sada, preko Beograda, Frankfurta, Bergena i Myrdal konačno stigao u Flåm, proputovao pola sveta da bi zadovoljio iskreno gladne svetske putnike. Ja bolji burek u životu nisam probao, jes da je sira malo počeo da radi, al bože moj, svako na privremeno i trajnom radu u inozemstvu zna kolko je to dobar feeling.

Jedina preživela slika iz stanice Flåma

Tu levo su stolovi za putnike namernike, da sednu ljudi i da jedu burek ko čoveci, da se ne grče. I tako siti i umorni, prelazimo na udobne fotelje i dremamo minut čekajući godoa. Skupljamo dve gomile turističkih vodiča, brošura i članaka o turističkim dešavanjima u mestu, stazama za šetanje i kajakanje, stazama za bicikle i paraglajdinge. Ne zato što planiramo da ostanemo tu ili da se bavimo nečim, već zato što su brošure fraj.

Prolazimo kroz čudne čeljusti broda i momku koji cepa karte naglašavamo da ne idemo do kraja, nego da nas odbace samo do Aurlandsvangena i sutra da dođu po nas da nas pokupe. Momak naravno klima glavom kao konobar koji sve obećava ako nanjuši da ćeš da mu ostaviš bakšiš.

Kao i svi naprženi fotoamateri istrčavam da napravim jednu punokrvnu panoramu (mišem vuci levo desno da okrećeš pogled)

A na brodu atmosfera kao na Ibizi, muzika, DJovi, žurke, striptizete i pena party.

Dobro, možda sam malo ulepšao al kako sam se do više puta vozio vozom a ovo mi je prvi put da se brodim, mene je ovo šiljak derane! Prolazi neki momak u uniformi i ja opet naglašavam po treći put da mi ne putujemo do kraja nego odma tu izilazimo, da nas ne zaboravi. Ma nema problema bre, obećali smo ti, će izadjete u Aurlandsvangen. Ja slikam još malo da prekratim put, pošto do Aurlandsvangena ima još celih 10 minuta.

Kapetan me zamoljava da uslikam još jednu punokrvnu panoramu, da ima da pokaže unucima. Ja se sažaljevam, podsećam ga da uskoro izlazimo i da nas ne zaboravi, i pravim još jednu panoramu (mišem sliku vuci levo desno da okrećeš pogled)

U tem momentu zapažam da se vidi Aurlandsvangen, naša sledeća destinacija. Trčim po palubi levo desno i tražim crveno dugme STOP iz autobusa, al dugmeta nema ni za lek. I svako ko je pročito bar jedan post na B logu zna šta će da se desi pošto smo 5 puta najavili da ovde izlazimo. Tačno tako, brod regularno staje u Aurland i mi izlazimo (moša a?). Dajemo bakšiš malom od palube i iskrcavamo se a ceo brod nam maše papa.

Mi mašemo brodu i našim novim prijateljima, poseban pozdrav za Tokisaru i Činčanjunga. Uzimamo torbe, okrećemo se kad ono medjutim

Opet moša… Okrećemo se još jednom kad ono

Jooj bate, smaram sa mošama… Okrećemo se još jednom i krećemo ka hotelu. Smestili smo se u Fjord Hotel-u, koji nisam uslikao jer sam se, dizvineš, uzbudio od putovanja. No te gu slika maznuta sa njiovog sajta http://www.aurland-fjordhotel.com. Neće se valjda ljute što ih reklamiram.

Fantastično mesto sa fantastičnim osobljem i odličnom klopom. I prilično jefitnije od hotela u Bergenu. Kako je hotel već vrvio od paparaca, nismo se zadržavali dugo te smo rešili da prošetamo malo po kraju, da vidimo šta se bavi i čime se radi.

Ono, regularno mesto pomislio bi neko gledajući ove moje poluamaterske fotografije… Ništa posebno, ništa interesantno. To smo i mi pomislili prvo, eto, stigli smo i šta sad… A onda, kako smo više šetali i kako smo sve više zagledjivali sitne a i krupnije stvari, videli smo da nije baš samo seoce okruženo planinama.

Planine okolo Aurlenda su visoke oko 1600 do 1800 metara i po definiciji fjordova načinjeli su ih glečeri kad su klizili. Tek kad čovek stane tu, pogleda gore i malo razmisli o tom kako su glečeri iskopali TOLIKU rupu kroz koju ide ova reka skapira koliko je čovek ustvari sitan u odnosu na snagu prirode. Okolo su fjordovi i glečeri koji su 2009 zaštićeni od strane UNESCOa kao svetsko nasleđe (UNESCO World Heritage Site). A selo di smo počinje polako da nas oduševljava sve više i više. Mesto ima luku, starački dom, crkvu, kupalište, heliodrom, turistički centar kao i gomilu turističkih akcija i atrakcija, supermarkete, staru fabriku, prodavnicu kompjuterske opreme, naravno ambulantu, poštu i policiju… A sve to u mestu koje ima, ni manje ni više, 539 stanovnika (mereno 2009). I to je ono što Norvešku izdvaja od drugih, veoma velika razudjenost opština i ujedno veoma velika samostalnost istih. Ajde kaži ga da je ovo mesto na popularnoj turističkoj trasi pa eto ima malo bolju infrastrukturu, ali kažu da je i ostatak Norveške isto tako fantastično struktuiran, sve što može da ti zatreba ga ima ga odma tu. Svako mesto funkcioniše samostalno, i ljudi uopšte nisu u fazonu da odma pale za BG (Bergen). Puno pažnje se posvećuje tome da cela teritorija bude izbalansirana, da ne bude sve na jedno mesto. Recimo glavni studentski centri su u severnom delu norveške, u nekim “zabitima” da tako kažem, mesto gde inače ne bi niko studirao da se pita direktno.

Nastavljamo da gvirimo kroz dvorišta i divimo se detaljima koji odslikavaju uređene i skockane kuće. Ništa previše fancy i nabudženo ali svaki crep je na mestu, svaka ograda je cela, svaki prozor je ceo, svaka saksija je sa ciljem tu postavljena… A bili smo tamo van turističke sezone.

Slikamo tako još jednu od mnogih punokrvnih panorama (još samo ova najbolja i nema više obećavam, mišem vuci levo desno da okrećeš pogled)

I kapiramo koliko je ovo mesto fantastično ustvari, kako smo se nekako već odomaćili i primili da tako kažem, i to smo se primili itekako.

Vraćamo se u hotel večeru, na ribu i vino i divimo se pogledu sa prozora i restorana

ima još gomila slika, panorama, utisaka i pomešanih osećanja ali nemam više snage da pišem, a mogao bi još tri epizode al garant ni ovaj post neće niko pročitati do ovde…

Follow