Stojimo na doku, četkamo da dodje brod i da nas odvede kroz finalnu destinaciju ove turneje, kroz Aurlandsfjord i Nærøyfjord najuže rukave jednog od najdužih, najlepših, najužih fjordova u Evropi, sa uzinom i do 250 metara, dubinom do 500m te dužinom od oko 17km i ostalim brojkama koje nikog ne zanimaju. Taj Nærøyfjord fjord je uključen i u UNESCO’s World Heritage List. To mu dodje neka posebna titula ili medalja.

Brod na vidiku…

I ode papa… Naravno da smo zvali kapetana, naravno da smo svima rekli da čekamo brod, naravno da smo platili kartu. Hm… Vadimo naš omiljeni B log, pogledamo drugi deo putopisa i vidimo da ustvari to nije naš brod nego onaj drugi. Stiže i naš brodić, čak je i slika ista kao sa prošlog bloga.

A moment pre nego brod dodje sa nama četiri časa čami čekajući čikica, starac fočo od stotinu ljeta, sedi u svom turbo čardžd autiću za golfski teren. Ostavlja pored nas neke kese i uz škripu točkova piči nazad do dragstora po nešto što je zaboraveo. Brodić opremljen specijalnom daskom za utovar mini golfskih vozila (kad kažem “specijalnom daskom” mislim na običnu drvenu dasku) spušta istu tu dasku i čikica uleće u brod ispred nas. Pentramo se i mi i prijatno osoblje uz osmeh i klimanje glavom nam želi dobrodošlicu i želi prijatno putovanje, i krećemo u nepoznato, iza planina koje se dodiruju sa nebom do kojih je teško doći čamcom a kamoli civilizacijom. Koliko smo znatiželjni da vidimo šta ima tamo iza toliko nam opet nije svejedno što ćemo par sati ići brodom kroz fjord gde niko pešice nije išao (već uvek brodom).

Ulaz u fjordove, ulaz u netaknutu prirodu, gde samo turisti idu da vidu vodopadi i vazap tamo

A odmah iza ulaza, (ne)očekivano, civilizacija. Mesto sa verovatno dvocifrenim brojem stanovnika, u samom podnožju planina koje su isklesali glečeri pre par miliona godina, mnogo ranije nego što je organizovana ova tura. Do vrha jednog od fjorda kažu dima skoro 1000 meteri, pa jos oko 400-500 meteri ispod nas u vodi. Kako li ga je ta santa leda isklesala tako 1500 meteri kroz gol kamen, ne kapiram… Možda je zato trebalo milioni godina kroz nekoliko ledenih dobi, koj će ga znati. Mora pitam baba Danu iz Zlota, učena žena, ona uvek sve zna šta god je pitaš i ne pitaš

Kažu da u ovom delu Norveške stanovništvo ima u proseku najduži životni vek, valjda skoro sto godina ako sam dobro razumeo razglas. Nije ni čudo, zamisli da si se ovde igrao ko klinac žmurke ili da pobegneš od kuće. Ili da oćeš malo privatnosti sa komšinicom. Šta god da hoćeš duradiš morao bi da se popenješ uz ovo brdo barem jednom nedeljno, ne gine ti. Kako i ne bi živeo sto godina, od čega bi pa umreo. Tako da se mislim, ovo je pravo mesto da budeš programer, nabudžiš satelitski internet (mada me ne bi čudilo da imaju i optički kabl doovde) i pičiš po tastaturama. Nema niko da te gnjavi, nema novinari da te smaraju i paparaci da te sapliću. Čak sam našao i savršenu lokaciju, vrlo je moguće da je ovu kuću napravio neki pra programer.

Ko nije mario da zagledjuje sličicu, evo i digitalnog uzuma na šta sam misleo

Po principu “ima jedna krčma u planini”. Krčma, odnosno farma je stara preko sto i nešto godina ako se dobro sećam, i dobila je nadimak “farma sa merdevinama” pošto je do nje moglo da se dodje samo, naravno, stepenicama. Nije stepenicama nego merdevinama. Kao što se na slikama da videti, kuća nije oronula nit propala, što će reći da neko tamo živi. Ako i ne živi onda možda dolazi tu svremena na vreme da se odmori ili programira. A sve vreme na razglasu ide priča o svakoj deonici puta, šta sa koje strane broda ima da se vidi od znamenitosti. A japanci i mi ljuljamo brod trčeći sa leve na desnu palubu duslikamo šta glas sa kasete priča na 7 svetskih jezika (napisali smo predlog da usnime i na Srpski, ljubazno su se nasmešili i rekli da će da prenesu molbu nadležnima, pa za jedno dve nedelje rešiće…). Neki slikamo a neki gledaju planine kroz staklo za gledanje pomračenje sunca, da se ne ozrače.

Taman sam napravio malo pauzu od pisanja, pošto je na brodu 10ak stepeni i duva neki uragan a grejanje na tastaturi nešto ne radi te se mrznu prsti, na pola puta usred fjordova, gde nema ništa i ničega susrećemo ovaj naš brod iz paralelne dimenzije i stižemo do neke farmice negde izmedju ništa i ničega.

Brod se polako približava farmi usred ničega i stiže sms od baba Dane kako je ovo neki muzej de će stanemo da vidimo kako se pre trista godina živelo u Norveškoj, da se upoznamo sa tradicijom i renoviranim znamenitostima kurtule. Čim je ovako lepo sredjena farmica u medjudimenzionalnom intergalaktičkom prostoru na sred fjorda, mora da je nešto sredjeno za turiste da vide, ko bi inače živeo ovde. Brod pristaje, mi se laktamo niz stepenice dok osoblje broda otvara “specijalnu dasku” za golf auto, i Fočo pali turbo mašinu, uključuje lanč kontrol i uz miris izgorele gume i škripu točkova preskače rampu i sleće na obalu (*dramatizacija). Čiča ubacuje u treću i već stiže do kuće gde ga, iz lova na crni lebac dočekuje bakica, njegova životna saputnica.

A mi uz osmeh i kroz suze uzdahujemo i kažemo “Jaaaaoooooo…..” …  “što je romantično” … “što je lepo” i još svašta kažemo. Brod trubi a bakica i dekica nam mašu, specijalna daska se podiže i mi sa nekim posebnim emocijama zavisti nastavljamo dalje, ostavljajući srećni par da ruča na miru u svom magičnom zamku ni na nebu ni na zemlji.

Ostatak puta se kao i uobičajeno smenjuju planine, vodopadi, koje seoce tu i tamo, neki brodić i po koji starac fočo od stotinu ljeta koji radi kao mašioc turistima na brodu.

A bezobzira na ladno mi se već topimo na brodu od prirode oko nas, nije nam dobro od silne lepote koju verovatno fotografije ne mogu ni blizu da dočaraju, jer fali 80% ostalog iskustva brodića koji se ljulja, vetra u kosi, svežeg vazduha, galebova koji prate brod, visine i siline svih planina oko nas koje nam jasno daju do znanja koliko su ljudi i programeri ustvari bedna piskarala u odnosu na majku prirodu i oca vremeta. To je bre skoro ravan zid od 600-900 metara visine koga je kloca leda isklesala u čistom kamenu, kako to uslikati i napisati rečima na hard disk. Čak je i voda zelena od planina, ne stiže da bude plava od neba ili crna od nafte. Toliko je to visoko da usred bela dana sam morao da povećam osetljivost na aparatu, jer je 20% oko tebe nebo, ostalo je stena.

Gde god da se okreneš je neka planina. A kad reko okretanje, guss what? (mišem vuci sliku levo-desno da okrećeš pogled)

Kad su videli japanci kakvu sam panoramu okačio na blog neki su od besa počeli da rade harikrišnu u more a neki su toliko pokušavali da mi skinu foru da su kasnije u ambulanti morali kirurški da ih odlepljuju od fotoaparata. A od celog ovog predela sa najdužim životnim prosekom izdvaja se ovo mesto, gde je prosek preko 100 godina ako se dobro sećam (nema na internetu da proverim pa mi verujte na reč, ali kako je u Norveškoj prosek oko 82 godine, nije neizvodivo da je ovde preko 100). Veruju da je to od vode koju piju sa planine. A mogu da se kladim da se ovde ljudi ne stresiraju apsolutno nikada, ali bukvalno nikada.

Ovaj brodić gore je garant iz vikinškog doba, neko od žitelja je počeo da ga gradi kao klinac, pre trista godina.

I tako maštamo kako bi to izgledalo da živimo ovde, da li bi mi to mogli dizvedemo u praksi. Realni životni problemi, skroz drugačija percepcija života mora da se ima da bi se živelo ovde. Zamisli recimo da se posvadjaš sa komšijom oko kokošaka, normalna stvar, i zamisli sad i moraš da ga mrziš i ne pričaš sa njim jedno 80 ili 110 godina… Skroz novi momenti, kako pristupiti tom problemu, a i dalje biti u svadji sa komšijom. I tako mi smišljamo osvetu za kokoš kad vidimo polako kraj našeg putešestvija brodom.

Približavamo se polako gradiću Gudvangen gde nas čeka bus koji će ni vozi nekih sat ipo dalje.

Slikamo tu tako to mesto, idemo u wceje i gledamo na šta možemo da se oderemo kao turisti

kad eto ga prilazi glavni frajer iz naše ture

i kaže kako će 15 minuta da se odloži vožnja busa, dok nešto ne srede bemliga šta. Sedamo u bus konačno i pičimo kroz ništa manje impresivne pejzaže i prelepe farme usput

Pentramo se busom do nekog obližnjeg vrha na kome je neki spomenik nečemu

gde vozač autobusa preko razglasa kaže da pogledamo na desno gde možemo videti deo puta kojim ćemo da se spustimo do dole

Put koji ima bar 20ak krivina i prolazi pored nekoliko vodopada, jedan od najstrmijih spustova na svetu gde je milina proći autom ili još bolje motorom. A mi idemo golemim autobusom. Ali kaže vozač da se ne sikiramo i da neće biti strašno ako radimo isto što i on, “zatvorimo oči”…  Xaxaxa, omg, wtf, lol… Vickast neki mladić. Fatamo se za sedišta i prvi put u životu vezujemo pojas u autobusu, šaljemo poruke najmilijima da nizačim do sada ne žalimo i da imamo osmeh na licu, te hrabro uz vrisak žena i dece krećemo nizbrdo.

Kad smo otvorili oči već smo bili dole. Menjamo pelene i slikamo ostatak puta ka mestu Vos koje važi za “avanturističku prestonicu Norveške”, tu se prže ovi što se rade raftingom, kayakingom, što jašu divlje konje kroz planine, voze bicikle van biciklističke staze, skaču padobranom iz ispravnog aviona i rade ostale sextremne sporteve koje mi nećemo da vidimo pošto mi idemo tamo samo da sačekamo voz za Bergen.

Od svih silnih fjordova i celog ovog puta, najveći vodopad i skoro pa najlepše planine do sada nalazimo u nekom selu pred Voss

U Vossu već umorni vadimo nešto klope što smo kupili jutros u dragstoru i polako sedamo u voz za home sweet home, već iscrpljeni od putešestvija i extremnog spuštanja nizbrdo autobusom. Na netu gledam koliko koštaju farme na nekim jezercima pored kojih prolazimo, recimo ovde

I koštaju oko 1.5-2 miliona kruna sa sve čamcem i dozvolom za ribe, što dodje oko 250.000 evara, što nisu male pare ovako kad kažeš ali ako uzmemo u obraz da stan od 45m2 u Bergenu košta iste ako ne i više, to i nije baš toliko puno. A ovde krediti funkcionišu kao što je obećano. Već kujem plan kako da napravim sajt za farmu i kako da ima da mi bude najveći u kraju, kaže stjuardesa da je sledeća stanica Bergen grad.

I ubrzo eto nas odakle smo i krenuli, dragi nam Bergen grad… Sve kao kad smo ostavili juče ujutro… Fontana radi, Brygen sija (inače Brygen je još jedan dragulj sa UNESCO World Cultural Heritage liste, dodat tamo još 1979)

Putešestvije koje mi je trebalo skoro godinu dana da bacim na interweb i B log, i koje nisam garant ni 20% uspeo da opišem kroz ovih 50ak sati uloženih u obradu slika i pisanju ova četiri posta, 6354 reči do sada i 174 objavljene fotografije (da, brojao sam i reči i fotografije, ko je pitao zašto tako retko idu postovi, eto matematike). Ko bude u prilici i nekako u mogućnosti da priušti sebi ovo putovanje, mogu samo da preporučim da proba nekako da ga izvede. Ako se lepo i blagovremeno planira povratna avio karta od Srbije do Osla može da se nadje za recimo 150-300e po osobi (zavisi od mnogo toga), a ceo tur sa jednim noćenjem je oko 200e po osobi (~150e bez noćenja). Što je možda dosta novca za izlet od dva dana, ali opet, nije baš ni sasvim običan izlet.

I obavezno recite na recepciji da vas je Daki poslao

Follow