Da ne počnem i ovaj post sa “Svi živi pričaju da…”, da malo presečem te kažem:
“Sa kim god da sam komunicirao, svako je verbalno izrazio mišljenje da” je pentranje po planinama ovde fantastično iskustvo. Nije da smo nešto posebno radoznali ali “kad si u Rimu…”. Nabedim tako još jednog od dodjoša da probamo. Ja doduše jesam programer, ali sam takodje i rodjeni brdjanin, imam iza sebe godine hodanja do škole, svaki dan po tamo i amo… Po surovim vremenskim uslovima! Po 45 minuta, uzbrdo! U oba pravca!

Medjutim, kako sam skoro pet godina živeo u ravnici rešimo da ne preterujemo ipak, nego odemo liftom do zgore pa se vratimo do dole pešice. Kažu tu ima staza kojom se ide kroz pomenutu “šetnju sedam planina” na kojoj smo kolega i ja uzeli par trofeja medju programerima, a otom će već biti reči u posebnom postu. LM, ta staza je strma kažu, ali relativno kratka i direktno se prelazi sa planine Ulriken di smo sad (a slike su bile ovde) na planinu Fløyan di sam bio u nekoliko prethodnih postova. Dok ja merkam okle šta da slikam kolega se raspituje i istražuje gde možemo da sidjemo a da ostanemo ucelo. Vidimo ozgore gde on živi i kontamo da bi tu mogli da se spustimo, to je baš tu negde izmedju dve planine. Ja malo uslikavam u medjuvremenu.

Za početak da razbijem led, odma jedna punokrvna panorama od ispod predajnika (mišem vuci sliku levo desno da okrećeš pogled)

A gore klinci u sred aprila uživaju u kupanju u zaledjenom jezercetu i valjanju u snegu i drugim dečjim aktivnostima

A odrasli uživaju u pogledima

Nakon što smo odgledali kerove kako se valjaju rešavamo da silazimo. Ponos nam ne dozvoljava da pitamo nekog za pravac jer odma će da znaju da smo novi, i ko zna gde će da nas pošalju na pogrešnu stranu samo da bi nam se smejali posle kako smo lutali šumama i gorama. Krećemo prečicom, jer vidimo odrednicu odakle stojimo.

Žuti znak sa nečijim imenom ne deluje obećavajuće pa se ipak vraćamo nazad… Proveravamo lokalni putokaz

Putokaz kaže desno, iako se levo iza putokaza nazire antena koja stoji na vrh Fløyana. Vrtimo se oko putokaza da nismo nešto pogrešno okrenuli pa gledamo kontra, cilj nam je tu ispred nas a putokaz kaže precizno na desno. Da ne delujemo ko zbunjeni turisti, slikamo se na obroncima planina sa jezerom do kog bi trebali da stignemo nekako i bez pogovora krećemo desno prateći kolonu ljudi koji znaju di su se uputili

Ne ide nam loše… malo se udaljavamo od grupe ali nije strašno. Ovde nam je malo bilo naporno ali izgurali smo

Prolazimo pored nekih kućica, pratimo i dalje raju. A na silnom ledu i snegu Norvežanke normalno u kratkim rukavima

E u ovom trenutku polako već počinjemo da zaostajemo za rajom. Malo odmaramo, pregrupišemo se i produžavamo dalje laganijim tempom da se ne znojimo toliko. Počinjemo da sumnjamo da smo dobro opremljeni za put jer ipak smo mi pošli u farmerice i patike. Nailazimo na sve interesantnije deonice “fantastične šetnje”

Neki su se klizali na nogama a neki smo se klizali i na dupetu. A kako je sneg na granici topljenja svako trenje prenosi vodu iz snega direktno na farmerice i gaće. Narednih sat i po ne slikam uopšte jer mi bukvalno nije nidočega. Već su nam i one najmladje devojčice odmakle i nemamo pojma da li smo uopšte na pravom putu jer je cilj sve dalje i dalje. Naravno, gprs ne dohvata do ovde iako vidimo predajnik. A kako smo gledali Gril Bersa xx puta i divili se njegovim podvizima i umetnošću preživljavanja u surovim uslovima, pripremili smo se barem malo, kupili smo jedno pakovanje čokoladica koje smo lomili na tačno odredjenim lokacijama. Samo nespreman čovek može da se zadesi u divljini i jede crve i bube. Konačno stižemo do putokaza koji nam uliva malo nade da smo na pravom putu.

Šta patika treba da znači nismo diskutovali uopšte, u ovom trenutku što manje znamo to nam je lepše. Kako su mi se farmerice zaledile i dupe utrnulo, malo iskuliravam pa uslikavam okoliš

Toliko sam se opustio da sam uslikao još jednu ponokrvnu panoramu (mišem vuci levo desno)

I onda kontam da smo mi krenuli pre barem 2ipo sata od tačke A a idemo do tačke B

I onda kontamo da smo skoro pa na pola puta. Od silnog uzbudjenja oklizavam se i umačem objektiv od 500e u sneg, srećom na filter od 60e (ovo ću obrisati kad rešim da prodam objektiv)

Već mi je jasno da sam trebao da obujem čizme a ne patike “što idu uz farmerke i pantalone, al mož i na trenerke”. Al kad smo do sada pregurali, ne dajemo se ni sad. Menjam filter i slikamo dalje

Srećemo neku ženu koja je povela ćerku u laganu popodnevnu šetnju obližnjim planinama

Posle 3 sata konačno stižemo do dugo očekivanog jezera koje znači da se odatle spuštamo do grada, lakši deo puta, jedno jezero i na kraj puta smo.

Mrtvi umorni obilazimo jezero i stižemo do brane, radujući se što je tu blizu civilizacija

I konačno, konačno stižemo do jezera do kog smo i hteli da stignemo prvi put

Slikamo neke čudne mačke i pravac busom kući na nešto toplo.

Fantastična šetnja je zaista fantastična, sigurno bi joj se radovao više da sam znao da ćem 5 ipo sati da giljam po snegu i ledu i kamenicama. Tj, da sam znao, ne bi ni išao verovatno… Samo ilustracije radi, plavo je planirani put, žuto je predjeni put

Za sve verne slušalice, programer nakon napornog dana u omiljenoj fotelji, u svom elementu. Klikni ovde (samo za dame)

Follow