Iza sedam planina iza sedam gora pored jednog mora bio jednom jedan polu čovek – polu programer, izašao na verandu i rekao:
“Čoveče, gde ja živim…”

Od oko trideset B logova do sad objavljenih, barem je svaki treći direktno ili indirektno vezan za neku od planina Bergena. Kako i ne bi kad je dobar deo dešavanja i života lokalnog stanovništva vezan za obližnje nam planine. Zbog njih je u gradu toplo, kažu da je zbog tih planina Bergen najzagadjeniji grad Norveške (jbg ja sam rodjen i odrastao u Boru, neću valjda da se preselim da živim u neku banju, mislim stvarno). Takodje kažu da zbog tih planina toliko i pada kiša, jer sva isparenja iz mora ne otidu dalje na obalu nego ostanu tu di su i padnu nam na glavu. Kad malo razmisli čovek, skoro pa i da nema ništa korisno od tih planina, tako da se možda oformi neka komisija da ih premesti negde malo dalje. A da se ljudi ne bi silni smorili od istih jelte i počeli da ih mrze, u klasičnom Norveškom duhu je problem pretvoren u ponos i diku, kao što je recimo slučaj sa Bergenškom kišom, svaki bergenžanin se ponosi istom i nikom ona ne smeta, nego ti samo kaže “Da, kiša je, baš je sveže napolju, hajde da prošetamo iil trčimo ili vozimo biciklo malo.”

(i ovo je onaj deo gde vi zamišljate vitke Norvežanke mokre kose kako u uskim helankama i u bujnim mokrim majcama trče uz jezero, i pravite se da ne osećate miris naftalina sa sledećih fotki)

Pošto ispade da jedine slike koje sam slikao po kiši su bile prošle godine 17og maja, iz nekog razloga retko kad nosim aparatus po kiši. Elem daklem, kao što je i Rim podignut na sedam planina, epa isto tako je i Bergen okružen sa sedam jelte planina. I onda je davno neko je sedeo tako (sigurno uz neki alkohol), razmišljao vrlo kratko i rekao “Majke mu ga, ja ću prodjem svih sedam planina iz cuga what which dick…” i nabedio još par njih da idu sa njim i da vide koj će pre i čiji je veći. I tako se 1948 skupilo oko 200 bergenžana koji su održali prvu organizovanu šetnju preko svih sedam planina koja se održava svake godine krajem maja. Evo bliži se maj, pa reko pre nego što i ove godine odemo na istu šetnju, da razvijem slike od prošlogodišnje šetnje, da ne kasnim previše. Na vreme, a u duhu Norveških rokova, kao što je recimo meni juče stigao odgovor na mail koji sam poslao Norveškoj carini za neke pakete, 15. januara (pre tri ipo meseca). Ili kao što sam naručio zvučnike, uredno platio, oni mi uredno uzeli pare, i evo mesec dana kasnije još uvek su sa statusom “samo što nije”. Da ne filozofiram više pa da krenemo. Kreće se u neko doba oko 7 ujutro, al kako smo mi noć pre polazak upoznali poljaka koji je ubio švalera svoje žene i sa njim pili do jedno 3-4 ujutro (sa poljakom smo pili, ne sa švalerom), naš plan polaska se menjao posle svakog piva. Tako da oko 12 stižemo na dogovorenu tačku polaska i zapinjemo ko blesavi. Srećom te nismo pili sami pa ima još nji koji idu sa nama.

Ruta koja ima oko 35 kilometara, sa ukupnim usponom od oko 2000 metara, a obilazi sve planine oko grada Bergena. Malo nam je bilo zabrinjavajuće iskreno, kažu da je prosek puta otprilike 8h, a mi tada iskreno nismo bili u nekoj posebnoj formi. Hell yeah, nismo bili u formi uopšte, ovo je bilo ubrzo posle prve šetnje po Ulrikenu opisane u B logu 0-643 pa nazad. Ali da smo neki što odustaju tako lako već bi se vrnuli doma u srbistan. Malo se tešimo jer kažu da ima par likova koji za jedan dan prodju istu turu dva puta. Kažu takodje da je 2010 bilo preko 8000 prijavljenih učesnika, nepoznat je tačan broj Srba.  Evo i maršute kako izgleda, slika sa zvaničnog sajta www.bergen-turlag.no

U duhu Norveške ideologije da su svi jednaki ne štopuje se vreme (zvanično) nego se dobijaju plakate za broj učestvovanja, na primer nakon prvog učestvovanja dobiješ srebrnu plaketu, nakon 28 učestvovanja dobiješ srebrnu medalju, a nakon 42 učestvovanja dobiješ diplomu. 2010 je podeljeno šest diploma, što će reći da su to bili ljudi koji su 42 godine za redom trčali sedam planina, što znači da su to ljudi koji imaju barem 43 godine starosti. Naravno, individualno se štopuje vreme i kažu da ima nekih rekordera koji valjda za nešto preko 4-5 sati pretrče celu rutu, što je meni lično neverovatno jer je to opet 35km po planinama al ajd. Mada ako neki prodju rutu po dva puta dnevno možda je i moguće bemliga.

E sad, pripreme za ovo putešestvije ne budu kao kod ljudi koje ja poznajem, mladi ljudi kao ja koji u ranim 30im otkriju neku aplikaciju za telefon pa se naprže i krenu da se voze biciklo, nego pripreme kreću od malena, bukvalno iz jaslica, od prve ili druge godine života su izleti u prirodu organizovani barem dva-tri puta nedeljno. Jesenas kad je kiša padala jedno 30 dana konstantno, priča norvežanin da mora da kupi još vunenog veša za klince pošto opet idu da roštiljaju u prirodi, a ne stiže da im se osuši veš od juče, pošto su i juče imali isto neku poljsku nastavu. A jedino ih taj vuneni donji veš drži toplim bezobzira dal su mokri ili ne. I pokisnu toliko da im se sve cedi, ne pomažu ni goretex čizme ni ništa koliko kiša lije, ali to nema nikakve veze jer je Norvežanima priroda veoma veoma bitna.

Toliko je bitna priroda da čak ne možeš da je poseduješ, iako si kupio zemlju. Ustav garantuje svakom pristup svim prirodnim lepotama, tako da za razliku od većeg dela evrope gde je kampovanje na divlje prilično kažnjivo, ovde je kažnjivo da uznemiravaš kampera koji je otvorio šator na tvom imanju (pod uslovom da nemaš recimo pšenicu posejanu, onda imaš pravo da ga zamoliš da se pomeri malo niže). Možeš da postaviš kamp gde god hoćeš van ogradjenog prostora (ne mož baš u dvorište nekom), i normalno je da poštuješ domaćina, recimo treba da si na 150m udaljen od kuće, i ako noćiš više noći trebalo bi da pitaš vlasnika zemljišta. Tako da iako neko poseduje deo obale ne sme da ga ogradi tek tako niti sme da nekom brani prilaz ili kamp. U praksi, gde god dobro mesto nadješ tu čador posadi. Spomenuh prirodu

Predeli prolaze i prolaze, žene deca i starci zuje pored nas a mi kapiramo kako smo možda zagrizli više neg smo popili sinoć, ali konačno posle dva sata hodanja stižemo do prvih markera koji nam daju snagu da nastavimo dalje

E pa kada nas je ovaj klinac pretekao to je prevrsilo svaku meru, te smo malo seli da odmorimo kod prvog odmarališta.

Pošto smo popili jedno 4-5 čaša i zamolili vitku damu u vlažnoj majici da nam napuni čuturice za usput i po koju flašicu da imamo i za sutra, i pošto nas je obezbedjenje zamolilo da pustimo i ostale učesnike da dodju do soka, produžujemo dalje. Ja hvatam paparace

Već se polako udaljavaju svi od nas i gubimo učesnike trke iz vida čak su nas pretekle i bakice što su bile do nas sinoć u kafiću, a polako nas sustižu i ovi što trče drugi krug. Pratimo tragove i uz pomoć zvezda se orijentišemo te stižemo do čekpointa kojih ima na vrhu svake od sedam planina. Tako se ustvari validuje jal si se popenjao na planinu ili ne, skupljaš te čekpointe. Tražili smo dal ima neko ko tapka već popunjene čekpointe i da se vraćamo nazad, ali nas ne razumeju šta hoćemo te produžavamo dalje sa grupom.

Pa da smo znali da je ovako strmo ostali bi duže sa poljakom i sa onim devojkama koje smo upoznali sinoć. A jedna od tih devojaka mi je pokazala (izmedju ostalog) na ruci istetovirano “I love Bergen”, što je najultimativni nivo rodoljublja koji sam video do sad. Tako pripit sam razmišljao dal da i ja istetoviram “I love Bor”, al nisam bio baš siguran, šta znam. I dalje se naježim kad se prisetim koliko je ona ponosna na svoj grad i koliki je ona rodoljub ustvari, kad pored kiše, pored ovih planina, pored svega po čemu mi stranci odma raspalimo kad god se sastanemo, ona stvarno stvarno voli svoj grad. Voli i leptire, al kad se toga setim ja se i naježim i zarumenim. I sad, mi stranci sedimo tako i pričamo sa norvežankom koja ima istetoviran svoj grad na ruci. I o čemu mi da pričamo sad, kako je u našoj zemlji loše, kako u našem gradu nema posla, smeta nam vazduh i ovo i ono pa smo ostavili svoj grad i došli ovde ispod šrafa da budemo srećni. Ona naravno u norveškom duhu razume sve i klima glavom i smeška se, ali znam da osoba koja je otišla iz svog grada, iz svoje zemlje ne može baš da ostavi najbolji utisak kod nekog ko je istetovirao ime svog grada na ruci. I leptira na  , jelte. Kao što rekoh na početku, ljudi ovde prebace svoje probleme u ponos i diku ili zajebanciju, i istetoviraju svoj grad i onda organizuju šetnju kroz sedam planina i svime time se ponose ceo život.

Ali opet, to sve počinje od malena, kaže jedna naša devojka što radi ovde u obdaništu da deca spavaju napolje i usred zime. Ono, vreme za odmor, oni se upakuju i u dvorište zabavišta i tu je popodnevni odmor. Samo troje roditelja ne davaju pa njiova deca spavaju unutra, a pravi Norvežani napolje. Ja stvarno to ne mogu da vizualizujem, ali iskreno ne sumnjam ni na trenutak da je tako, jer kao što rekoh, oni po kiši i kijametu imaju poljske nastave, rostilje, šetnje i razne aktivnosti. Recimo kaže kolega norvežanin da njegova ćera ide na skijanje pa joj bira neke tamo voskove kojima se mažu skije, a ćera za 4 meseca puni dve godine. Verovatno kao što nama ne smeta urnebes salata uz pljeskavicu, tako njima ne smeta kiša jer je ona jelte sastavni deo prirode. I tako se mi zapričasmo na blogu, i ne primećujemo da jedna po jedna planine prolaze, i da polako stizamo do jezerceta koje je ujedno i poslednji čekpoint.

Ja od sreće počeo da se okrećem u krug dok slikam (mišem vučeš levo/desno – slika ide levo/desno takodje)

Da, uniforme. I tako, polako nizbrdo i već nam se bliži civilizacija, vreme prolazi dosta brzo kad je čovek mamuran

Na dole je već lako, poznati delovi grada, poznate ulice i kućice. I tako pričamo o poljaku i norvežankama i ne primećujemo da smo se malo odvojili od grupe već samo pratimo znakove zvanične maršute.

I normalno u jednom trenutku primećujemo da ulica u koju smo ušli vodi nekom u dvorište, okrećemo se i imamo šta da vidimo

Kako smo mi ovako vitni i ubavi, ove sve ženske pošle za nama da vide gde stanujemo a ovi muški videli da smo ovako sportski obučeni u farmerke i gradske patike, pa su svi pomislili da smo najiskusniji šetači šetnje od sedam planina te je masa norvežana pošla za nama dvojicom, kao za pravim vodjama. Bilo mi malo glupo da ih slikam u trenutku kad su ukapirali za kim su pošli pa sam slikao tek kad su se malo okrenuli. Onda je onaj na kraju kolone smislio plan da idemo kroz neka dvorišta i sidjemo do cilja

Na kraju se dele majice i diplome i priznanja za putešestvije.

Put za koji smo mislili da će nam trebati cela večnost a ispade da smo postavili rekord medju programerima, za samo tri sata smo prošli dve ipo planine od mogućih sedam (ili četiri za strance). Jbg, posle svakog piva se vreme kretanja odlagalo a broj planina se smanjivao. Sledeće godine (a to je za dve-tri nedelje) ćemo probati koju planinu više, ipak smo mnogo spremniji sada, vežbali smo skoro svaki vikend da pijemo sve kasnije i kasnije pa će mamurluk mnogo manje da nas usporava pa će neka od majica biti i legalno naša.

Follow