Naša detinjasta družina iz prošloga teksta je ispljunula cuclu te rešila da se otisne iz svoje kolevke – grada Bergena te poseti susedni Stavanger. Ne, ne napuštamo mesto rodjenja nego idemo turistički u najbogatiji i najskuplji grad kraljevine

Jedini način da se doputuje do Stavangera je motorom^{(*plaćeni sadržaj)} ali su neki ipak išli autobusom. Do tamo ima oko 200km, što je 3h u teoriji a u praksi 5h. Dva trajekta, zakasnimo na jedan, promašim skretanje kod Albukerkija (treba levo), vratimo se na drugi brod, sve kao i obično.
A do tamo ima nekoliko tunela koji povezuju ostrva. Da lepo sam se odrazio, tuneli povezuju ostrva, i ono bude cool jer voziš prilično nizbrdo u tunelu i znaš da si ispod površine mora. I onda vidiš sa strane kako polako ali sigurno curi voda i asfalt biva sve više mokar, i prolazi znak obaveštenja da si trenutno na 262m ispod površine mora. Hm… voda u tunelu na 260m ispod površine mora. Dajemo gas i mnooooogo brže izlazimo uzbrdo neg nizbrdo. A rezervisali smo hotel u centru grada, kad je već najskuplji grad neka ide život. Ne samo što je hotel moderan i ima dobre preporuke nego je uz to i najjeftiniji u celom gradu, a u centru grada, da na poveruje čovek. Na parkingu nas pušta fraj onaj što cepa karte i uguravamo se nekako u slobodno mesto.

A stižemo u hotel i čekiramo se uz glasni dogovor koj će sa kim u sobi da bude, na opšte oduševljenje smirenih i tihih norvežana iza nas. Ruku na srce bili su tihi i smireni sve dok ih kasnije nismo sreli na zajedničkoj terasi gde su otvorili nekoliko flaša vina i gajbi piva, e onda smo mi bili tihi i smireni, al o tom malo kasnije. A jedna norvežanka bila posebno fina, pita me jel sam slobodan večeras, ja reko nisam ja slobodan, ja sam dalibor, slobodan nije mogao da dodje zbog kolena. Mi se smeštamo i krećemo u potragu za klopom

Hehe, sad vidim da lažem kao i obično, ustvari smo stigli u 12 noću i legli da spavamo, ali kao i u svim dečjim pričama za laku noć, hronologija i činjenice nisu bitni, bitno je držati pažnju i imati malo tišine u kući. Dakle bili jednom jedni što otišli u Stavanger i tražili ćevape

Stavanger ima oko 120 hiljada stanovnika, slično kao Čačak, i treći je po veličini grad kraljevine te veoma popularan medju našima, iz nekog razloga. Mi to zloupotrebljavamo pa kontaktiramo jednog od naših što tu živi da nam drži ruku i nahrani nas putem lokalnih burgera u jednom baru, te nakon duge i lude noći i pomenutih norvežana (i fine norvežanke) na zajedničkoj terasi, uz uspavanku idemo na počinak. Veoma rano ujutro u 10 sati krećemo put ka lokalnoj planini iz uvodne slike.

Ali.. pre toga smo posetili muzej Nafte i ulja. Tu smo probali odela za spasavanje, gledali filmove o ronjenju i varenju na 80m ispod nivoa mora, prošli kroz simulator panike i pritiskali svu dugmad koju smo našli u komandnoj sobi i još mnogo što šta drugo. Kako je blagostanje u norgeškoj u velikom (čitaj ogromnom) delu vezano za naftu prirodno je da nas zanima šta se sve tu dešava. Radnici na naftnim platformama zaradjuju puno, ali ono, puno. Rade dve nedelje na platformi i naredne četiri nedelje imaju slobodno. Ako se desi da je loše vreme i helikopter ne dodje da pokupi radnike sa platforme, onda dobijaju dooobre dnevnice kao odštetu i nadoknadu za prekovremeno ostajanje. Zato je ovo jedan od najskupljih gradova, tipa dve kafe 35e i te fore. Nafta je crno zlato a Stavanger rudnik zlata, popularan grad po “širini” jer naftne kompanije ne pitaju koliko košta već samo kupuju kuće po rekordnim cenama. Zato je u Stavangeru najskuplja kuća prodata za 20 miliona kruna (2 miliona evara), jer se ima i jer se može.

Naravno, to bi bilo sve idealno da pre neki dan nismo bili na aerodrom gde nam je let odložen dva sata jer se jedan helikopter sa sedamnaestoro radnika koji su se vraćali sa platforme, srušio u blizini aerodroma, po lepom vremenu. Sedamnaest ljudi poginulo, sedamnaest porodica izgubilo nekog. Što ono kažu “Planirano je xy dolara zarade po projektu, uz yz poginulih”.

A jel sam pričao onomad kad smo išli u Stavanger brodom?

Drži se teme Dalibore oće ljudi da vide gde ste stigli, koncentracija mi je kao kod novorodjenčeta od mesec dana. Dakle krenuli smo put planina preko obližnjeg fjorda i na parking stizemo prvi.

Dobro ne stižemo baš prvi nego su svi ostali već otišli pa smo mi ostali jedini. Celu noć smo loše spavali jer kreveti nisu baš najbolji za programerska ledja, nešto me žuljalo celu noć kao bebu premale pelene. Tu u blizini je i bajker-friendly hotel gde možeš dostaviš moto opremu, da ne stoji napolje na motoru. Beše mi malo krivo što tu ne noćimo, pogled iz hotela je baš baš.

Ali nema vajde od izgovora i kreveljenja, mora se odrasti i odlučno krenuti uzbrdo. Pretičemo turiste što se slikaju za sošal netvork i pičimo li pičimo

Toliko je bilo uzbrdo da sam ja teo da odustanem i zovem mamu da me drži za ruku i vrati nazad. Možeš misliti koliko je teška staza kada su na znak morali da napišu da je zabranjeno da se ide gore u sandalama i štiklama.

Siguran sam da su znak stavili iz iskustva, ja ne znam ko je zamislio da u štiklama ide gore. Mada vidim da neki nisu dobro razumeli znak pa su mislili da uopšte ništa ne treba da se ima na nogama pa su pošli bosi.

Možda su pošli u štikle i sandale i kad su videli znak morali su da se izuju. Dal je to dobra ideja neam pojma iskreno. Podseti onomad kad sam ja imao jednu brilijantnu ideju

Brate kakav si ti lik, ne mož se držiš teme uopšte, plače mi se dok čitam ovo. Pa brate nisam ni ja navikao da neko stalno plače na uvo dok ja pišem blog, lako izgubim tok misli. Dakle, uzbrdo

i dva sata kasnije konačno se začu iza nas Stigli smoooooo!

Palimo odma baklje u znak pobede i dernjamo se na glas što smo stigli. Norvežani koji nas sve vreme pretiču pitaju zar nećemo do kraja staze, pokazujući na znak koji pokazuje da smo na pola puta. Mi im uz osmeh pozdravljamo rodbinu i familiju i nastavljamo dalje za njima praveći se da znamo gde smo. A duva vetar onaj baš Stavangerški, lete kese i kutije sa užinom na sve strane, mi izbegavamo prepreke kao u dečjim igricama i idemo dalje.

Opasno se bližimo ivici što se više i više penjemo, uz jak vetar već prestaje da bude smešno, čak i meni koji se smejem na dečju zvečku. Neki iz grupe su hteli da odustanu ali se ja nisam predao, rekao sam sebi da ću stići do kraja ne zvao se ja Nebojša, a i ne zovem se tako. I tu iza ćoška vidimo cilj.

Toliko smo bili umorni da smo počeli na glas da zanovetamo, sve dok neko nije prepoznao jednog klinca koji je stigao pre nas a pošao posle nas.

Nakon toga se nismo više žalili. Bili smo i dalje umorni ali smo ćutali. Ja reko dok je tišina duslikam jednu panoramu. Da da dobro ste pročitali, jednu panoramu, nešto što nije bilo davno davno na blogu. Kako je bilo puno ljudi siguran sam da nekom fali glava, ali whatever. Dakle prvo običan klik na sliku pa tek onda vuci mišem levo-desno.

Ivici nismo prilazili jer nismo poneli rezervne pelene, ali vidim da je selfi uz ivicu veoma popularan

Pod velikim stresom da sam zaostao i da nisam više cool, ja sam slikao selfi tako što sam zamolio jednog japanca da me slika

Ajde ajde, da ne udaram čežnju više evo i nekih slika samog preikestolena. Ali pre toga još par slika sa lica mesta samo da pokažem kolko je to visoko i fantastično

Ništa posebno

A jel sam spomenuo da smo motorom produžili u fjordove?

Follow