Da ne kažem kraljevina. Iako ne ide baš da ja ovako asocijalan pišem o drugarstvu ali ajd, kad sam toliko izfilozofirao u ovih 50 postova i četiri godine (brojevima 4 godine) do sada, verovatno i na ovu temu imam svoje filozo-amatersko mišljenje.

Eto već četri godine prodjoše kako ovaj server trpi moje filozofije a ja nikako da spomenem ljude koji mi omogućavaju da uživam u životu i nalazim inspiraciju, kako za blog tako i za život uopšte. Ljude koji me čine opuštenim i srećnim. Mislim, budim se sa osmehom, šta čovek više da poželi. Te ljude koji su pozitivni i hrabri i izdržljivi u svemu onome što jedan gangstabajter prolazi kroz proces integracije u nepoznato društvo. One što su nam hranili mačkove da bi smo mi išli u fotoreportaže i skupljali materijal za pisanije ovde na B logovima. Te ljude koji strpljivo čekaju dok ja slikam jednu scenu po dvaes puta, ne zato što vidim dobar kadar nego što ne umem da slikam pa se nadam da će čudo da se desi i da će jedna od dvaes fotografija da bude ok.

Socijalizacija je za svakog programera teža od optimizacije proceduralnog koda, a proces ne olakšava to što sam ja blago introvertan i nekako mi odgovara ta norveška “distanca” ka nepoznatim ljudima. Iako se uvek obradujem kad tčujem nekog od naši, retko se ja javim prvi. Šta znam, ništa lično ali ne bih da pričam opet iz početka ko i šta i odakle i dal sam ja taj što piše tamo na internetu. Tako da teško uspostavljam prijateljstva, verovatno zato što sam zamišljen da sam nešto poseban ili mi je teško preći tu liniju drugara u prijatelja, a verovatno i što nisam baš za u ljude, više sam nekako, kako da kažem, za u šumu. Sreća pa ima još nji koji bi išli u šumu samnom.

Neki jednostavno neće da se druže samnom jer kažu da sam niskog morala, što kapiram, izgleda se pročulo da sam radio ko muški striptizer na devojačkim žurkama. Čak i onaj šeik iz afrike što hitno mora nekom da prebaci pare neće više da priča samnom. Kaže delujem neozbiljno, plaši se da ga ne zavrnem nešto.

U Bergenu postoji zvanično “udruženja Srba i prijatelja Srbije” koje je veoma aktivno i organizuje zvaničnija druženja i  predstave, školu srpskog za decu rodjenu ovde (i za nas što pišemo B log), koncerte razne, nove godine i još gomilu aktivnosti. Svaka čast ljudima koji posvete svoje slobdno vreme da bi mi lenji mogli da dodjemo na gotovo (i žalimo se što niko ništa neće da organizuje, ja sam prvi). Nije što je moja draga drug član odbora ali stvarno im svaka čas’. Više detalja oko aktivnosti i društva se može videti na fantaaastičnom sajtu www.SrbijaUBergenu.com (sve pohvale i timu koji je napravio sajt, ja se svaki dan divim umeću majstora koliko dugo su pravili sajt i kako je ispao). Pored zvaničnog društva postoji i jedno uber tajno udruženje kreativno nazvano “udruženje neudruženih prijatelja Bergena i okoline” i broji tajni broj članova i organizuje razne tajne aktivnosti, kao što su na primer šetnje po planinama, obilazak okolnih plaža, obilaženje muzeja, okolnih ostrva, gradova, vodopada, tvrdjava i još gomilu tako kontraverzno-poluobrazovanih aktivnosti.

U tom tajnom udruženju neudruženih su sve aktivnosti tako koncipirane da su ljudi fizički aktivni i da imaju neki krajnji cilj, ne potroše bogatstvo a na kraju puta opet dobiju konkretno dostignuće i osećaj uspeha. A usput i odlično druženje uz osmeh (dvoje su se tako smuvali). A i zbog mog asocijalizma, kad šetamo i nekom se menja tema ili sagovornik, samo stane da veže pertlu i nastavi sa ekipom iza. Baš zato i imamo uvek neke aktivnosti za razliku od obaveznih druženja “na kafu” gde je bitno da se obavezno pojaviš i da budeš drugar sa svima. Ovako je naglasak na aktivnosti, ko dodje dobrodošao je, kome se ne priča ima slobodu i da šeta sam na kraju ili početku kolone. Na taj način je veoma lako da se (veoma) različiti karakteri slažu medjusobno. Od onog našeg “dodjite na kafu” samo bude gomila izgovora – pogotovu ako je lepo vreme napolju, nikom se ne sedi unutra, svi bi da vide to sunce. Ljudi čitaju novine i kad se raspitaju o Norveškoj očekuju ko zna šta, zgrade, modu, noćni život, razbacivanje parama, restorane… Toga nažalost (ili na sreću) nema puno. Pitao me neko skoro gde se bleji u Bergenu, ono gde se skuplja mladež, jel imamo kladionice ili to. Odma se setim japanca iz tesne kože “mladi japanac ne vrti magičnu kocku”.

Tu ima raznih vrsta i tipova ljudi, recimo drugari sa kojima šetamo, sa kojima pijemo, ljudi sa kojima roštiljamo, vozimo se motorom, sa kojima igramo igrice, sa kojima čekamo autobus ili idemo u ribe što bi rekle nišlije. Ja doduše ne pecam ali znam dosta njih koji pecaju, ali se mislim nešto krompir da počnem da sadim. Kad se udružimo nema dragstor da nas vidi do božića.

Sa nekima idemo na skijanje, doduše ne baš toliko često ko što bi smo voleli (pod često mislim na jednom godišnje)

Sa nekima idemo u muzeje

Ne zabavljaju se svi samo tako što idu na planine, na kraju krajeva zabava i aktivnosti su veoma individualne, ja uglavnom radim to što opisujem na blogu: fotografija, putovanja blizu i daleko, kampovanje i sve to pomešano (i nekad igram igrice). Vikend je veoma poštovan i bitan u Norveškoj, i tada se najviše socijalizuje ili putuje, a najbolje oba. Imamo i one koji izlaze po kafićima, restoranima i operama, idu na bazen, tu su još i biciklizam, koncerti i sviranje gitara, pozorišta, muzeji, roštiljanja, opijanja vikendoma, šoping, golf, motociklizam, pisanje bloga, pecanje, skvoš, teretana, fitnes i sportovi razni. Uglavnom je najbolja zabava besplatna, to su šetnje po planinama jer tu ima baš puno ljudi i svašta može da se vidi i doživi. Sve što vole mladi svuda u svetu, samo pretpostavljam malo skuplje (ili možda pak dostupnije).

Sve ću ovo iz slika da opišem pojedinačno u detalje jedan dan, toliko sam stvari video prošle godine da ne stižem ni da pregledam sve slike i notese.

A nekad se samo sakupimo da se nažderemo pošteno ko ljudi

Ove dve devojke u uniformama su se sasvim slučajno našle ovde na blogu, nemaju veze sa temom, ne znam ni zašto sam spomenuo devojke u uniformama uopšte.

Stoji da je mnogo lakše motivisati ljude u Bergenu da izadju iz kuće, samo napomeneš da je ovo poslednji sunčani vikend ove godine (što je realno uvek moguće u Bergenu, čak i u aprilu) i odma svi izadju napolje da se socijalizuju. Onomad smo nešto relativno prosto organizovali na plaži, bilo nas tridesetak neorganizovanih, svi dodju na preporuku ili poznanstvo, i svi bi došli opet. Pristup društvu je kao i u svim tajnim organizacijama, treba da poznaješ nekog ko je već član pa da te pozove na sledeću aktivnost, ili da si manekenka. Ima nas tu raznih i naših i njihin i iz Srbije i Makedonije i Litvanije i Norveške i pravih i veselih i dosadnih i programera i selebritija i da ne zaboravim nekog da se ne uvredi. I nikom ništa od toga nije bitno, dokle god su ljudi pozitivni i veseli kuća nije tesna. Otkad sam počeo da praktikujem ovaj selebritizam postao sam majstor slikanja ljudi, kako da kažem “od pozadi” odnosno da su svi tu a da se niko ne vidi da na fotografijama. Mora pazim jer nisu svi u mogućnosti da se izbore sa selebritizmom na ovom blogu. Mada se iznenade ljudi kad shvate da smo u i mi selebritiji obični ljudi od plave krvi i mesa.

A sa nekima se lepo proveselimo na druženjima zvaničnog društva, recimo na veče skadarlije

I svi su bre neki vredni ljudi, ne mislim samo na ove što zavrnu rukave i fizički rade, nego i na one koji rade i na društvu oko sebe a i na sebi. Kažu eto imaš sreće pa si u Norveškoj. Sreće ima onaj koji sedi i nikako ne utiče na rezultat, recimo igra loto. Odlazak za norvešku ti je skoro kao olimpijske igre, teško ćeš da sediš i pobediš u trci. Doduše ja sam imao sreće (jer sam ja uvek nešto posebno jelte), ali stvarno kad pogledam te ljude oko sebe, vidim ratnike i ratnjikinje, ljude koji su išli od vrata do vrata i trazili posao mesecima, dobijali po 4-5 “ne hvala” dnevno i idalje išli sa širokim osmehom na sledeći intervju, ljude koji su spavali na splavovima, u kampovima, a vidjo sam i odrasle ljude kako plaču ko mala deca, ljude koji su bili na ivici da ih depresija slomi. Ali niko o njih nije odustao, niko nije seo i rekao “tako je rečeno” nego su gurali dalje, grizli, ustajali za svoje mišljenje i pravdu. Puno je vremena uloženo u učenje i spremanje. Ja se sećam kad sam se ja spremao za norvešku, znao sam svaki video koji je počinjao na slovo “N” – Norveška, Norway, Norge, Naknejenter. Sva ta iskustva su nam veoma bliska, pa smo i mi dijasporisti valjda veoma bliski. Toliko smo bliski da mi je jedna devojka iz društva rekla “trudna sam, čestitam”.
A najzajedničkije nam je što svi težimo ka nekom boljem zivotu

Get it, boljem životu… Najbolje su mi ove fore kad moram da ih objašnjavam. Hilarious.

A nekima jednostavno odgovaraju konkretne aktivnosti, jer što je veći uspon to je bolji pogled

I eto dodjoh do te reči koja je meni uvek nekako blago teška za izgovor, a čak i rizikujem da otvorim pandorinu kutiju i iz nje izadje patetika, ali reći ću je ipak.

Hvala drugari na dosadašnjem i budućem druženju, veliko hvala na svemu gore pomenutom.

Follow