Kaže budući kolega: – Jel si bio do Fløibanen?
– Ma jok reko, jednom u grčku na more i tolko.
– Ma ne, Fløibanen je žičara, vodi do brda tu iznad tebe.
– A to, nisam još.
– Pa mora ideš
Koleginica: Šta, još nisi bio gore?
– pa tek sam 5 dana ovde, ima vremena polako
Direktorćebude:  nema to veze, moraš gore!! Dokle će čekaš?? Mora gore da se ide žicom, pa topla čokolada gore, pa peške dole… Dal je moguće da nisi bio gore a toliki si poras’o i oženio si se?
Koleginica: ako ne odeš gore ovaj vikend i ako ne pošalješ ovaj mail desetorici prijatelja nešto će…
JA: DOBRO!! Idem gore za vikend!!

Kolega: ovde se čeka taj šinobus za na gore – i pokaza negde u centru grada. Ja gledam google mape, i vidi se šinobus kako ide sa vrha i završava se negde u blizini mog naselja, na brdu, ne baš gde pokaza kolega u centru grada već malo uz brdo. Ma reko on zna, valjda se na mapama lepo vidi gde prolazi šinobus znam ja. Idem bolje da čekam tu u blizini, jer ako sidjem do grada i posle trebam da se penjem opet uz brdo, automatski idem kući.
Dolazim do mesta koje sam obeležio na mapama, tamo lepo stanica za žičaru, gledam gde se kupuju karte, obilazim stanicu, niko nigde ništa. Reko nije valjda da ni ovo ne radi nedeljom!? Ulazim na samu stanicu, neki automat kao ceo zid i gomila uputstava. Krenem da čitam jedno po jedno, i svi kažu da ubacim pare u automat i odaberem kartu. Beš ga, nikad se nisam osećao prijatno kad treba da dajem pare, a pogotovu mašini. Reko da probamo, trebalo mi je 10 min da provalim kako se odabira samo jedna karta do gore, za odrasle, bez medjustanica, u jednom pravcu bez da sam trudan. Ubacim novčanicu, on je ispljune nazad. Reko ne moraš, i krenem si kući. Pa reko aj da probam opet kad sam vec ovde, okrenem –  neće, ispravim novčanicu, neće, probam drugu novčanicu on je prihvati i ispljune kartu. Na tabli piše cena 35 NOKa, on mi naplati 40. Kažem da ne verujem mašinama. Pored vrata na čitaču karata piše: Čekaj dok šofer ne uključi automat. U tom trenutku ode jedan vozić na dole kroz tunel, a reko ipak ima stanica i dole gde mi kolega pokazao. Nema veze, verovatno dole skuplja karta a isto mi dodje. Vidim žice se mrdaju i stižu kola, i Džerronimooooo – piče kola uzbrdo samo tako do vrha!
Al majke mu ga… Što ne stade mene da pokupi kad sam platio kartu? Pogledam plan vožnje i vidim da su prošla kola u minut tačno, al zapazim i neko D pored, a to reko direkt do gore voze. Silaze još jedna kola a ja stanem onako uz ogradu da me vidi da čekam uzbrdo da me ne zaobidje. 3 auta kasnije jedna devojka se smilovala i stala da me pokupi (valjda joj bilo žao što nemam kosu). Objasni mi kako da udjem u trolu i krećemo ka vrhu.

Vožnja nekih 10ak min ili tako nešto, par usputnih stanica i stigli smo. I šta sad? Čemu tolika uka-buka-panika, koj sam se mantrak mlatio uopšte… Zbog pogleda? (klikni na “pogleda” da pogledaš).

Follow