Znakovi pored druma – Ivča Andrejić
Konačno slećemo. Čvrsto tle,THE Norveška… Svi uzbudjeni čekamo da se uparkiramo, sedimo uljudno vezani kako signalna lampa nalaže, pozdravljamo se grlimo I ljubimo kako to već dolikuje. Pričamo ko će gde i kako, gde se uzimaju stvari, šta sad dalje, prepričavamo poslednje serije, prva ljubavna iskustva, ko je gde išao u obdaniste i koja mu je vaspitačica bila i posle jedno 30minuta od sletanja stižemo konačno na mesto gde izlazimo iz aviona. Razvučene trake oko celog aviona (da se neko ne izgubi slučajno) vode diretkno u nagnutu harmoniku koja vozi dalje do mesta gde se ulazi u zgradu aerodroma. Na ulazak u bus nema guranja, sve fino i kulturno, uklapam se u okolinu pa dobrovoljno ustupam mesto nekom čikici, i čim su radnici obezbedjenja nahvatali srbe koji su preskočili trake i pošli prečicom, bus se ispravlja i krećemo ka aerodromu.
A u avionu sam upoznao druga do groba, i hroničn.. tj upoznao sam nekoliko cool Nišlija koji idu preko faxa (razmene studenata) u Norvešku, oni isto presedaju ali idu na drugu stranu za Trondheim.
Ulazak na aerodrom kroz neke požarne stepenice, dolazimo do hale za pasošku kontrolu sa 4 šaltera. Taktićki biram gde je najmanja gužva, stajem za najbrži šalter, iznad šaltera na TVu od 162 inča na nekom plavom grbu piše Citizens, reko jebeš ga to reklama za cigare. Kad mi se uključio mozak stanem nazad na kraj nepušačkog reda za ALL PASSEPORTS. Omladinci iz aviona imaju presedanje za sat vremena ili tako nešto pa se malo cimaju da stignu a ja tek za 3 sata, ne žurim nigde, stižem komotno pa sve i da prodjem celu proceduru dva put. Malo malo pa prodje neki čika policajac, opsuje nekom passeport na norveskom i premesti neke u drugi red. Redovi sve kraći i kraći, a ja i dalje na kraju najdužeg reda, al opet, ne žurim, imam vremena. Taktički prelazim u brži red, čiča izlazi i moj stari red opet deli na pola i opet sam zadnji, al nema veze… Rekao sam mu šta sam imao čim je usao nazad u kancelariju. A gladan sam i žedan i umoran, polako mi se već tresu ruke. Rekoše mi iskusni da uvek u avionu uvek ima klope, što jeste bilo al da se kupi. Sendvič i voda 10-15 evra zavisi oćeš topao ili ladan sendvič. Ionako mi se od poletanja nesto vrtelo u stomaku, a doručkovao sam bio rusku salatu (pozdrav draga) pa reko da ne kvarim nego čim sletimo poješću nešto. Pošto sam stajao jedno 40min u redu, kao za baksuza setim se Mister Bina kad ga hapse na aerodromu, Davida Šapela kad ga hapse na aerodromu, Brusa Vilisa kako ga hapse, i nekako već vidim da je pandur čuo šta sam mu malopre rekao za familiju pa mi zavrće ruku i vraća me nazad za BG. A na šalteru na kome cekam neki drugi čiča carinik, u očima mu vidiš da mu žena sinoć nije dala i da vraća nazad barabe, gleda pasoš pa naglo pita nešto i pogledom kosi prvi trojicu iz reda. Reko sad kad me pita nešto a meni zadrhti ruka od gladi, odma da se grlim i ljubim sa srbima do mene i vraćam lepo nazad. Srećom upadam na šalter pored, dobar dan, razlog posete, reko čekam radnu dozvolu, jesi aplicirao – jesam, pvi put u Norveškoj – jesam, on proveri nešto tamo na fejsbuk, verovatno farmu i lupi pečat – Enjoy, reko živ ti meni bio.
Kroz hodnike aerodroma znakovi jasno objašnjavaju šta dalje:
1. uzmi stvari
2. izadji iz tog odeljka za doček
3. prijavi se da putuješ dalje
Prostije da prostije ne moz biti, tri koraka pa sve dva puta da ih prodješ. Silazim dole, nalazim kufere koje sam obmotao celofanom na aerodromu u BG, reko da se ne prljaju i cepaju u avion, novi su. Vučem dva kufera a torbu nosim na rame, nalazim usput neki hotdog sa slaninom i pepsi za 10e i sednem da klopam. Nije ušteda al mora klopam nešto. Vidim da svi guraju kolica sa kuferima, prva koja nadjem moja su. Jbga, prvi put na aerodromu, ceo život išao autobusima a tamo vučeš kufere za sobom. Pitam na informacijama:
R1 – Putujem iz Beograda do Bergena, presedam ovde u Oslo, malo je zapelo, sta sad?
(Delove teksta koji se cesto ponavljaju cu obeleziti slovom Rx i bojom, pa samo pratite znakove – ko na aerodromu)
lift pa gore – kaže snajka. Gore dolazim na prijemno odeljenje gde počinje interesantan deo puta.
R2 – Nalazim posebne šaltere za avioprevoznik Norwegian kojim sam išao, prolazim lavirint od traka kao kod nas u pošti i dolazim do nekog Maležana
R1, kaze a ne može ti kuferi ovde jer su umotani, idi na neki šalter u odeljku F tamo i predaj to kao ‘specijalan’ prtljag. Reko jel se to plaća nesto, ma ne, celofan će da se zaglavi ovde.
Dovučem kufere nekako od A do F, gledam u lavirint i pokušavam da skontam gde da udjem da bi dosao do nekog šaltera uopste. Reko da prostudiram od kraja – nijedan šalter u F odeljku ne radi. Pridjem da vidim da se nije neko sakrio ispod stola kad me video, sačekam malo, pitam neke zene R1 i objasnim za F, one pojma nemaju o tim šalterima i salju me nazad na Norwegian R2 da pitam R1 i detaljnije šta sad. Vraćam se na A R2, usput se javljam zemljacima iz aviona, dolazim opet do Maležana al reko neću da se nerviram, biću fin sve vreme dok se ne reši stvar. R1 i objasnim mu da nema niko na F, a on kaze Nema niko ni na F ni na G?? Pa reko (bio sam fin)… nisi spomenuo G. Sorry, idi na G pa probaj. Idem od A do G opet (brat bratu 30m), svaki šalter na G različit. Idem redom da skontam gde da čekam, vidim na jedan piše Norwegian, R1 i stavljam kufere – pali se crvena lampa, kaze čovek sa picom u ruci – Moraš da se čekiraš prvo, ne može ovako. Ja opet R1, ma ok to, al mora se čekiraš. Srećom pa nalazim kolica da ne vučem više kofere, preznojio sam se tri put. Guram kolica nazad negde do C, naletim na nekog afro-norvežanina i objasnim mu R1 – kaže pitaj onogo kolegu iz lifta. Saplićem kolegu iz lifta, reko R1, kaze aha, ja mnogo žurim al vidiš ovog punačkog kolegu, pitaj njega. R1, evo ti automati ovde pa možeš sam – prosto je. Pridjem automatu, reko Putujem iz… pa kliknem na automat, odaberem da imam kartu, prislanjam kartu – automat kaze tačno vreme, pali se crvena sijalica i kaže da sam već čekiran. Reko dobro, opet prilazim punačkom kolegi R1, i objasnim šta mi reko automat. Kaže onda moraš ručno na salter norwegiana R2. Pa reko bio sam be R2 tri facking puta već, znamo se po imenice… On ćuti, šta ću nego R2, Maltežanin se smeška kurvinski, ja kulturno R1, kaze ma idi na G pa im objasni R1 opet, reko oću brate al samo ako podješ samnom, kaže saću ga zovnem ja tamo da te ne zajebava više. A sve vreme mi se mota po glavi čikica pandur iz prvog pasusa, dal me čuo pa im rekao da me zajebavaju sad za kufere. Dolazim do G sa picom R1, dotrčava maležanin sa nekim trakama i objašnjava mi da zna šta je problem, trakice mora mi zameni prvo. Zameni on to i kuferi prodju..
R3 – odem dalje do informacija pa R1, kaže žena staneš na ovaj najduži red, nisam ni sumnjao da ce biti drugačije. Stajem u lavirint, vreme čekanja 10min, svi uljudno čekaju, prilazim nekom liku R1, kaže daj kartu, ok stani ovde na skener, vadim sve stvari iz džepova i laptop iz kufera, stavljam u kutije pa kroz skener. Devojke ispred pište, carinici ih izuvaju a bogami i pipkaju redom bez pardona. Prolazim, ne pištim, ne pali se nijedna sijalica – jbga nema pipkanja… Čekam moj kufer, nikako da izadje… vidim da ga carinik odvojio na posebnu traku, e reko super. Pridjem, kaže izvadi flašu iz kufera. Reko el me zaebavas i ti sad – koja flaša bre?!? pa se setim da sam kupio direktoru na free šopu neku šljivku domaću, valja se, izvadim flašku i prodjem dalje.
Srećem neke Srbe iz aviona, vidim oni informisani već sve sta i kako dalje, reko R1, kaže devojka ovde desno international. Drugi kaže ma mi idemo lokalno, treba ovde levo – local, ma ne, ona pitala 20 puta i idemo desno, international, 100% je sigurna. Reko ajd, najteže je proslo, idem desno pa ću da vidim. Prolazim neka vrata i ulazim u neki free shop, krajičkom oka vidim znak na kome pise No going back after this door, ma reko šta ću se vraćam više beš ga, idem pa-pa za Bergen. Pitam prvog čikicu R1, kaže have a nice trip, reko a gde sad, jel pravo? kaže ne nego nazad LEVO, al ne možeš kroz ta vrata više, ideš praaaaaaavo do GATE 67 (sad si na 38), sidješ dole do ulaza u aerodrom, ideš tamo gde si kupio viršle, pa ondak odatle prodješ opet kroz ceo R3 proces pa LEVO. Pa reko super… R3 ondak, šta sad. Taman da ga prodjem dva puta. Ceo security i pretres iz početka. Samo ovaj put kad god vidim uniformu držim prst na R1. I svi kažu A be LEVO bate, LOCAL. Usput saznam da imam brata blizanca u Nemačkoj, neki afrikanac mi reko. Prvo me opsovao nešto na nekom jeziku, pa mi se izvinjava i objašnjava, reko zaobidji me živ bio.
Prolazim LEVO ZA BERGEN, vidim na tabli neke letove Opening, Opening , boarding, boarding, boarding, dolazim do leta za Bergen – pise Closing. E reko još to mi treba… Pogledam kartu, ne piše Gate (kapija-izlaz) al piše da imam jos 10min do kad mogu da se ukrcam. Krenem polako reko pitaću nekog usput, Gate 37, R4 – kafici, restorani, banke, teretane, obdanista, promocije, izlazi ulazi, Gate 35, R4, Gate 33, R4, Gate 31… Reko da potrčim ja malo… R4 R4 R4 R4 R4 R4 Jurim ko blesav već R4 R4 R4 R4 R4, stižem do neke tetke na nekom štandu pa reko R1, kaže gospoja ne znam ti ja to, to je Norwegian, pitaj njih. R4 R4 R4, nailazim na norwegian štand R1 nisam li zakasnio, koji Gate? Kaže pa, mozda stigneš – Gate 10. Reko super, R4 R4 R4 R4 R4 R4 , Gate 20 R4 R4 R4 R4 R4 R4……….. ……….. …………….. R4 R4 R4 R4 R4 R4, Gate 11 reko tu sam, kad ono zid ispred mene, nema više gde, nema ga prokleti Gate 10, kraj aerodroma! A već vidim kako se cepa od smeha onaj pandur dok me gleda na monitore, pa mu pobrojim familiju jos koji put Protiv Maleri što bi reko Bajaga. Vidim tu negde neki tunel i znak gate 10-1 pa trčim kroz tunel jos nekih 5 min, dolazim do nekog Stjuarta i bukvalno utrčavam u avion. Kako nisam ko zna od kad istrčao više od 200m iz cuga duša mi izlazi na nos a bogami i viršla koju sam taktički pojeo nakon sletanja, da mi ne bude muka u letu od hrane jelte.
Let Oslo – Bergen imao free wifi nakon poletanja, letelo se ~45min.
Ukratko – na aerodromu samo pratite znakove i veoma je lako snaći se, sve je jasno obeleženo kao i u ovom tekstu.
Follow
