Pola decenije u Norveškoj

„El me zezaš?! Pa pamtim bre kad si počeo da piseš, bilo prekjuče, a sad kažeš cinque godina? Idi begaj, ček da se razježim pa ću da nastavim“ – reče niko živ čitajući ovaj naslov.

img_1510-800

Odakle da počnem uopšte, šta čovek da kaže posle pola decenije u inostranstvu. Rekao bih u tudjini, ali nisam siguran da li je to više tudjina. Uglavnom suza suzu stiže dok se prisećam iskustava i dok listam beleške i ovih 50ak hiljada fotografija. Beše to, i još uvek je putešestvije samo takvo… Da ne budem kao u onim TV serijama kad su lenji i kao prisećaju se šta je sve bilo do sada pa recikliraju scene iz prethodnih epizoda, ali polako ponestajem sa temama. Evo zato nekih random slika kolko da navučem ove što ih mrzi da čitaju ovo što mene mrzi da pišem. Pet godina pišem blog, a nikako da odvojim vremena da ga opravim da radi lepo u firefoxu i na mobilnom.

img_1761-800

img_2197-800

img_3179-800

img_3219-800

img_0971-800

Kažem beše to, a i još uvek je, što bi englezi rekli emotivni roller-coaster putovanje. Doduše u dosta mirnijim vodama u zadnjih godinu-dve, dal sam se već navikao šta li je. Upozna čovek sebe verovatno. Ja sam se toliko upoznao da sam počeo da se brinem za ljude oko sebe, tu i tamo se zapitam dal su oni stigli da me upoznaju. Dakle putovanje, išlo se malo ovde i onde, videlo se ovo i ono.

img_3028-800

img_7489-800

img_2407_8_9-800

img_4937_8_9-800

img_3927-edit-800

img_2474-800

img_4586-800

Šta će ove devojke u uniformi na blogu, evo gledam sad i neam pojma iskreno. Uglavnom, negde smo išli peške, negde avionom, a negde nam je i samo putovanje bilo zabavno.

img_8915-800

img_4485-800

img_3365-800

img_1238-800

img_4122-800

img_4157-800

Negde smo spavali u punom komforu, u privatnoj sobi

img_1329-800

Negde smo ručali u privatnom separeu, malo je kišilo doduše pa smo se sklonili ispod nadstrešnice. Da ne kažem drveta.

20160711_160327_richtonehdr-800

Što kažu na redbull, izazovi uvek postoje za one koji ih traže. A bogme smo se družili i sa kolegama bajkerima, onim pravim pravcatim. Ono, jeli smo sladoled u centru posle duge vožnje sa pravim bajkerima.

2015-04-18-17-40-53-800

Opet ovaj spominje motore, a kako stoje stvari opet će da piše i o fjordovima. Da može išao bi motorom i u svečare, samo da može.

2015-07-08-18-11-49-800

Ali nije motor samo zezancija, mora i tu da se zavrnu rukavi i da se petlja. Na opštu radost komšija koji prodju tako usput pa im sve glupo da pitaju, al ih sve zanima šta mi tu petljamo i zašto, i dal će da prodam motor, i dal će da vozimo opet celu zimu ili samo do decembra. I koje su prednosti motora i zašto ne auto, i gde mi to idemo i ko nam čuva mačke. Šalim se, komšiluk je fantastičan, ali stvarno.

2015-10-10-13-49-54-800

2015-11-01-11-52-19-800

A onomad na poslu u kantini pita kuvar za ideju šta da spremi za doručak. Mene pitaš, ja sam u Srbiji jeo kroasan sa čokoladom za doručak. On stavi ruku na bradu i zamisli se duboko dok drugom rukom poliva dve norvežanke koje su se onesvestile kad su čule šta ja doručkujem. I sutra dan dolazim u kantinu i imam šta da vidim.

2015-12-03-11-03-39-800

Džem na eurokrem bate, što bi rekle Nišlije. Ja se oduševio, uzeo odma dva komada. Kuvar se smeje i poliva vodom druge dve norvežanke koju su se onesvestile kad su videle da sam uzo dva za doručak. A posle odem u kancelariju i vidim koleginice počele da uče srBski.

20160714_074837-800

Da ne spominjem ove što su mi provalile broj telefona i svako malo mi šalju slikice i porukice na privatan sms mesendžer.

img_2163-800     screenshot_2016-09-29-11-29-06-1-600

Al cenim da je to normalno i da svi to doživljavaju na poslu. Kao što svi čuju onaj glas u glavi koji im govori šta da rade. I ja eto sad imam potrebu da se odužim dragim obožavateljkama a i slušalicama bloga, samo za dame Klikni ovde

Ja reko samo za dame al ne, neki imaju izraženu tu mazohističku liniju pa klikću redom.  A pomenuh da je zadnjih par godina malo mirnije more kod nas. Ja u stres nisam verovao dok nisam došao u Norvešku. Da ne kažem nisam ni znao šta je stres. Ne zato sto se ovde stresiram nego baš naprotiv, navikne čovek na stres i pritisak pa mu to bude normalno. Tek sam posle par godina ovde skonto koliko sam se ja ustvari stresirao za gluposti, počev od toga kako neko nije stao na pešački, čekanje u prodavnici, štipkanje u autobusu (izgleda da su žene svuda iste, evo i dalje stojim ledjima uza zid u autobusu). Aj što se štipkaju nego sidju na istu stanicu gde i ja i kao tu žive u blizini. Pokazujem burmu, slike sa venčanja, kažem da je kum slobodan čovek, al jok. A sve vreme se smeškaju kao fora. Neko mi je rekao da se ne smeškaju nego mi se smeju, ja iskreno ne vidim razliku.

Al ima i ovde svačega, evo onomad policija imala pune ruke posla jer su ljudi počeli masovno  da se stresiraju i idu u lov. Na pokemone. http://www.bt.no/nyheter/Politiet-ma-gripe-inn-mot-Pokmon-jegere-landet-rundt-3636802.html
Kazna koju je jedan lik platio jer je lovio pokemone u autu je 4200 kruna (500e). A jednog su i uhapsili na kraju, ima slika.

2015-12-22-11-33-09-800

img_2697-800

img_8258-img_8262-800

img_9976-800

Da ne zaboravim, u Norveškoj se ulazna vrata od kuća i zgrada otvaraju na spolja, a kod nas na unutra. Sad ne znam zašto sam to ispričao. Anzwazy, sestra i ja današnje putešestvije počinjemo vožnjom do obližnjeg a već pomenutog mesta Odda. Do tamo vidimo trista čuda i jednu panoramu koja se koristi tako što klikneš mišem na sliku i kad se otvori prozor, klikneš i mišem ju pomeraš levo desno

 

img_2921-edit-800

img_3067-800

img_3225-800

Kao i moje preseljenje u norvešku, tako je i ovo putovanje jedna od najdužih i najtežih maršuta koje sam ikada išao. Sve vreme se naporno gazi napred. Za ovu šetnju je potrebno odvojiti minimum jedan dan hodanja. Stižemo u kamp odakle počinje šetnja i upoznajemo nekog lika koji kaže „ti vozis FZS 600 MK1, 599CC, 96 konja, težina sa praznim rezervoarom 196KG, lanac od 36 karika?“ reko ček da konsultujem gugl da te ne slazem iskreno… Al nije, cool lik, baš voli motore. Krenuo motorom iz Švajcerske i ide na severni pol, piše putešestvija, slika i snima. Tu popismo koje pivo i pridruži nam se još jedna gospoja iz nemaćku i ispade da on ima tetku u selu odakle je ona, sreća pa nas izbacila konobarica jer zatvara kafanu inače bi ispalo da su njih dvoje rodbina. Legamo na počinak al ja od uzbudjenja nisam mogo da spavam pa sam ustao rano. Sećam se sad, stajao sam sasvim sam sa samim sobom, skroz svestan svega, slušajuči samo stihove strogo sa startnim slovom S. Nakon što me trip sa slovom S popustio, budim kokoške i pevca i krećemo put pod noge. I onda vidimo da smo umesto da krenemo u 8, krenuli u pola 12, tipično. A tura najduža like ever do sada. Kažu ako do 4 sata popodne ne stigneš na cilj, vrati se nazad jer će da te uhvati mrak. Prvi kilometar se pešači sat vremena, toliko je uzbrdo da se tu odma odvajaju žitelji od kuka. Toliko je bilo uzbrdo da smo prvi put slikali tek kad smo se popeli na vrh brda (ili sam ja obrisao slike penjanja, što mi ne bi bilo prvi put).

img_3568-800

Prvi kilometar, 900 metara nadmorske visine (počeli smo od 400 doduše). Onda smo napravili pauzu da ručamo te produžimo dalje. Da kažem tako je bio i dolazak u Norvešku, prvi „kilometar“ je najteži, posle samo treba naći svoj put i pravi tempo, i pratiti šta drugi rade.

2015-08-14-14-02-16-800

20150814_135005-800

img_3597-800

Pa de ste vi to bili bre na himalaje xaxaxa. Ma jok, ali je dovoljno visoko da ima snega u sred leta. Nadmorska visina 1200m. Inače sestra nije imala sreće sa vremenskim prilikama, pa je od dve nedejle koliko je bila u norveškoj imala dva dana sunca. Jedan od tih dana je bio na ovom putešestviju. Nakon što smo se ispodsećali celog detinjstva i nakon tri sati hodanja konačno stižemo do znaka da smo na pola puta. Skoro pa na pola.

img_3603-800

img_3592-800

img_3900-800

img_4001-800

Panika nas hvata kada je sat odzvonio četri popodne, a mi bili na još tri kilometara do cilja. Sećamo se svih petnaest upozorenja sa parkinga koji kažu da se vratimo ako ne stignemo do cilja do četri popodne, jer mrak pada u devet a prva deonica (kad se vraćamo je to zadnja) je sat vremena strme uzbrdice kroz šumu. Ali, ne damo se uplašiti niti sprečiti, kao što se naši preci nisu uplašili kada su dolazili u Norvešku. Pod našim precima mislim na mene i suprugu sa dva mačkova. Eto sada sa samo jednim mačkom, pozdrav za druga Miku i hvala na godine druženja. Kako reče moja sestra, sad kad smo stigli do ovde nema ni pauze ni odmora, ručaćemo uzput, jer da odustanemo i da se vratimo nayad sad kad smo stigli do ovde, nema teorije pa nek padnu tri mraka ako oće. I tako ja nastavim za njom, šta mogu. Jes mladja ali je zato jača.

img_3627-800

20150814_162205-800

20150814_151719-800

Izgleda da smo stigli tamo gde smo zamislili. Posle puno puno vremena i žrtvovanja i odricanja i cimanja po nepoznatom i grubom terenu, posle silnih bolova što psihičkih što fizičkih konačno vidimo razlog zašto smo uopšte i počinjali ovo naše putešestvije i čeličili se kroz razne situacije. Polako kapiramo zašto smo uopšte i dolazili ovde. Ima čovek vremena da upozna sebe kao što rekoh, da se „nadje“ ili pak ne nadje što je isto ok, nismo svi isti. Mi kao da vidimo cilj i razlog ovog našeg cimanja.

A vidimo cilj i ove petočasovne expedicije po planinama.

 

img_3768-800

img_3825-800

img_3721-800

img_3821-edit-edit-800

img_3843-edit-800

Opa, sliko si i panoramu Trolltunge a? (klikni na sliku da okrećeš)

 

Ceo put je trajao jedanaest sati, od toga 10 sati u pokretu i jedan sat čekanja na slikanje. Ukupno 21km po planinama, mašala bato. Kao i naše putešestvije preseljenja, sa osmehom smo tu gde jesmo. Evo i statistike puta

trolltunga-800

I eto, jubilarni petogodišnji B log. Još sam ga objavio tačno na datum kada sam sleteo u Norvešku, pre pola decenije. Po pravilu ispisah silna slova al ništa ne rekoh na kraju. A sve to apropo pomenute „tudjine“. Jednostavno me više ne iznenadjuju stvari u toj meri, sitna crevca su postala toliko sitna da više nisu smešna. Gledam notese i mislim da sam u ovih pedesetak tekstova stvarno rekao sve šta sam imao. Izgleda da tudjina polako postaje dom. Ranije sam spomenuo pesmu vodilju od Colina Haya „I’m waiting for my real life to begin“, a sad mi se javlja da smo tu, da smo počeli polako da živimo, stvari izgleda dolaze na svoje mesto. I šta sad, zatvaraš B log, ostavljaš nas na cedilu? Ma jok, samo ono… Ne znam kada ću imati motivacije i vremena da napišem još koji tekst. Iskreno se nadam da će neko drugi da preuzme baklju, ima već nekoliko njih koji pišu (neki čak znaju i gramatiku za razliku od mene).. I šta ćeš sad crni žuti, šta ti je sledeći korak, šta će sada da ti bude najbitnije u životu ako neće blog? Pa… Pored drage sa kojom sam više od polovine svog zivota (dakle 13 godina), pažljivi slušaoci koji čitaju izmedju redova su iz prethodnih tekstova zaključili da ima još jedna sitnica. Tačno tako, proširili smo vozni park

img_2170-800

I dalje nije jasno?

img_1891-800

img_3654-800

 

Da ne bude da sam se tek tako izlogovao i otišao da sterilišem flašice, evo i videja gore opisane ture (zbog prava na muziku, možda ne može na mobilnom da se pusti video, nekad mora na komp).

 

 

 

 

Comments

comments

24 mišljenja na „Pola decenije u Norveškoj

  1. Dragi Daki evo mene,tvog verovnog citatelja bloga ,obozavatelja,itd itd .Podseticu te da smo neke fine dame upoznali na facebook i tada si im mrtav pijan dao broj telefona , i onda si ih molio za sliku .Dakle ne nije laz nije prevara mnogo si zaboravn kada popijes dupli espreso pa obicnu kafu ne mesaj

    • Ah ti moji obozavaoci kako me samo obozavaju…
      Hteo sam da uslikam ruzu kao replaj, ali je uvenula dok sam ja stigo da odgovorim :(

  2. Iskrene cestitke na prinovi! Reklo bi se na prvu, mali Daki. Nadam se da shvats da su tvoji blogovi drustveno koristan rad u podizanju raspolozenja nas zitelja drzave koja ima suficit prvi put od Nemanica! Sto bi rekli u Nisu, “ kasvetan si covek“!

  3. Daki – Ti si CAR. Čitati tvoj blog – to je pravi balzam za dušo!
    Puno puta u mislima mi smo s vama i kod vas, kao da je to bilo prije par dana. Držim palčeve, da nam se putevi još križaju.
    Pozdrav za svu trojicu
    Marjan i Dragica / Ljubljana

  4. Nek je sa srecom prinova i nek ste svi zdravo!!!! A sto se tice blogova bice vremena kad spavka! Pozdrav !!!

  5. Prvo da čestitam na prinovi srećnim roditeljima! Sada nabavite neku malu prikolicu i uživajte zajedno!
    Lepi dani su pred vama…

    Odlična rekapitulacija petogodišnjice i pravi poklon za jubilej :)

    Ja osećam da će biti još tekstova, ali na malo drugačiju temi i viđenja malo drugim očima i pogledima :)

    P.S. Puno pozdrava i za seku, koja je sigurno ponosna na svog bracu Dakija…. I kada dođete u Novi Sad, javite se :)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *




Pročitaš još nešto?


«