Ha, pogrešno si napisao Bergen u naslovu. Ma jok bre, ja sam mislio na Berlin, sa berlincima, ooo, Bajaga i te fore. Kakve sad veze ima Berlin sa Norveškom? Pa… Lokalni običaji nalažu da se svremena na vreme otputuje negde, da se uštedi malo.

Kako je u Norveškoj sve skupo, šoping se, kad je to moguće, obavlja uzput dok se putuje negde turistički. Pričao sam ranije o dental turizmu, slično je i za ostale vrste turizma, napravi se izgovor da se negde otputuje a i da se ujedno nešto pazari. Kad kažem kako je ovde skupo, evo recimo na primer dva kila leda košta 25kruna odnosno 3 evra. To mu dodje 1.5 evro za kilo leda. Za led. U Norveškoj.

Tako smo i mi rešili da uštedimo malo i odemo do Berlina a usput da budemo malo i turisti. Ja inače stalno kupujem tako neke jeftine kombinacije, pogotovu ako je nešto na akcijama. Toliko volim akcije da su me u dragstoru prozvali Akšnmen. Karte smo kupili za oko 1200 kruna po osobi u oba pravca a smeštaj bukirali online za oko 500 kruna po noći u prilično dobrom hotelu/apartman suitu. Kako sad taj turizam može da se isplati ako samo za put i smeštaj platiš oko 4000 kruna (~450e)?
Pa… stay tuned, doći će i matematika na red. Nakon što je moja draga Džovik prozvana na interfon, prošla detaljni advanced security check i na molbu uniformisanih norvežanki otvarala kofere i vadila neke opasno zapaljive materije iz kufera, gledamo na sat i vidimo da je pravo vreme da krenemo put pod krila

Kolica za kofere prihvataju evre, dolare, franke i funte. Ništa od pomenutog nemamo ali vidimo da i kovanica od 5 rsd odlično paše, stoji rame uz rame sa ostalim popularnim valutama. Od aerodroma do grada ide voz koji je po nemačkim običajima u pola minuta tačan, toliko tačan da smo mi navili štopericu da nam kaže kad treba da sidjemo pošto su nemačka imena malo nezgodna za pamćenje. Inače na nemačkom sajtu za javni prevoz uputstva idu do tolikih detalja da kažu i do kojih stepenica trebaš da pešačiš odnosno sa koje strane da udješ u stanicu, u podzemnom se okreneš desno, izadješ na peron X i ideš do znaka Y. Što je u mnogome olakšalo snalaženje u gradskom prevozu, iako smo mi iskusni busoplovci. Pošto ja nisam sasvim svoj kad sam gladan, da se ne bismo moja draga i ja natezali na samom početku pošto nas je previše, ona zato pametnije popusti i odvede me odma u lokalnu pekaru da se smirim. A u Nemaćkama kao i u Srbiji ima pekarica na svakom ćošku, uglavnom turske proizvodnje, što će reći da kad pogledam nešto u izlogu tačno znam kakav ukus ima. Prvi utisak je da je hrana dosta skupa, recimo obična zeljanica košta oko 2 evra. Od čega li je prave da mi je znati kad košta trista dinara. Al onda preračunam to u norveškim parama i to bude oko 15 kruna. Joj gastarbajsterske sreće, u norveškoj pekari za 15 kruna možeš samo da se izvineš što ti fali još bar 30 za bilo šta od brašna i vode.

Daj mi odma duplu porciju svega, briga me za gastritis briga me za sve

Kako sam ja bio glavni organizator ovog putovanja, imamo toliko slobodnog vremena da možemo da ostavimo stvari u sobu i odma trčimo dalje. I u prvih pet minuta sam uspeo da zaključam sef sa sve šifrom unutra. A krupnim crvenim krupnim slovima piše Pre nego što – klik – zatvoriš vrata od sefa… Barem sam birao apartman blizu svega što bi obišli, pored Čekpoint Čarlija, prelaza iz istočnog u zapadni Berlin i obratno. Ostaci Berlinskog zida kao uspomena na hladni rat i gvozdenu zavesu koja je delila istok i zapad i gde je poginulo više od stutinu ljudi koji su pokušali da se ujedine sa porodicama koje su živele na drugoj strani zida, a sada su turistička atrakcija koju obidje puno ljudi, a delovi berlinskog zida mogu i da se kupe za poneti.

Pored zida ima još dosta muzeja i znamenitosti koje vredi obići, dobar deo je iz vremena drugog svetskog rata, period koji me iz nekog razloga veoma zanima i blago fascinira, ali ima i stvari koje nisu vezane za rat. U planu nam je i popularno ostrvo sa raznim muzejima gde mogu da se vide razni muzeji. A konfiguracija terena u Berlinu je ko u vojvodini, sve ravno. Pešački prelazi na sve strane, ali nema ono da ideš normalno zebrom sa jedne na drugu stranu ulice, nego nekako sa svih strana svi idu na sve strane na randoma.

Za prvi dan smo obišli toliko stvari da smo jedva zapamtili nešto. Mislim da smo uveče zaspali ko bebci, pola se i ne sećamo šta smo videli, sreća pa smo poneli fotoaparat da možemo da gledamo slike. A sutradan smo bili na to ostrvo muzeja, ali smo zaključili da je Berlin ipak velik grad a mi nemamo vremena, pa smo rešili da najmimo bicikleta. Inače u Berlinu puno njih voze bicikle pa su staze lepo organizovane, imaju gradski rent-a-bajk gde možeš da uzmeš mesečnu kartu i samo uzneš biciklo kad ti zatreba, ali i skoro svaki hotel-motel ima rentabajk za turiste gde povoljno može da se rentira bajk, mislim da košta oko 4-6e na dan (mada možda i do 10e, zaboravio sam iskreno). I samo se upiše broj iz pasoša i to je to.
A to što smo na biciklo ne znači da ne treba da slikamo naokolo

Ko je primetio reklamu ispod sata na zadnjoj slici, sexi time je sasvim uobičajena tema u nemačkama i nije tabu, što zna svako ko je odrastao uz Wa(h)re Liebe na ProSieben (ili Liebe Sünde na Voxu). Ali se čovek na trenutak zaboravi i zapita zašto svi hoteli u centru reklamiraju cenu sobe na sat, obično se u hotelu odseda barem na noć ili dve. Ali se ubrzo čovek seti da je sex toliko normalna stvar u nemačkama da je čak i prostitucija legalna. Radnici u toj branši obično rade u kafićima, salonima za masažu ili u namenskim bordelima. I imaju svoje cenovnike, reklame i celu industriju razvijenu na tematiku. Valjda kao i svugde u svetu, samo što ovde potpisuju ugovore sa poslodavcima i ne kriju se od milicajaca. I redovno plaćaju porez na promet, valjda paušalno. Recimo 45min kompletne masaže košta oko 60ak evra (garancija na osmeh), pola sata druženja košta oko 80-100e sa sve pićem pre i cigaretom posle. A medju turistima je popularan i All-You-Can-Seksi paket koji za 150e+ pruža celonoćnu zabavu sa neograničenim pićem pre i cigarom posle. Cene sasvim slučajno znam jer mi je poslao drugar koga to zanima, dok sam ja išao tetki da odnesem lek.
Nego dosta sa lekcijama iz kulture, evo malo slika iz muzeja

Mogu da zamislim koliko danas vredi kilo ovog zlatnog nakita iz filma Zvezdana Kapija. I odakle uopšte u Berlinu nakit faraona star dve miljarde godina kada Berlin, ako me geografija ne vara, nije nikad imao piramide i faraone. Ali baš je fora dodirnuti taj zid i te skulpture stare veoma veoma puno, ja sam inače egipat i uopšte stari vek obožavao sve dok gospodin Mitov nije počeo da posti u braku i počeo da mrzi celo šesto-dva odeljenje, tada mi je valjda presela istorija. A na tom ostrvo muzeja opet pola nismo videli koliko vremena nismo imali. Preporuka od minimum 6 sati za brzi obilazak muzeja, inače može samo da se protrči unutra i posle gleda na slikama šta je moglo da se vidi.
A ovo je valjda izložen alat kojim su gradili piramide

Izlazimo iz ostrva muzeja i sve gledamo grad i divimo se lepotama. Upoznajemo tu neke lokalce i pričamo malo sa njima, preporučuju nam da dodjemo opet oktobra na oktobar fest i još koji fest koji se tu dešava, kažu tad bude opšte ludilo na ulicama Berlina. Mladi izadju na ulice, bude žurka od jutra do jutra, muzika i pijenje i gurkanje i štipkanje u gužvi. Inače je grad, po mom mišljenju pravi turistički centar, svašta nešto ima da se vidi na razne tematike, počev od hrane, istorije, kulture (al ono, prave pravcate kulture), mesta za izlaske itd. Mešavina kultura se vidi na svakom koraku, svi nekako zajedno se druže i briga ih za sve, mladi ljudi sa osmehom životare i skoro nizašta se ne brinu, samo misle na onu stvar, pomenutu ranije. I ja isto samo na taj burek mislim te mi opet ručamo u nekoj od pekara i pičimo dalje.

Da se primetiti kako moja draga ne ume baš da odabere dezert. Valjda sam ja nekako uvek imao instinkt za slatko i uniforme. Inače je onaj hamburger sa prve slike gore toliko dobar da je to brutalno, mesto se zove The Bird i potrebno je zakazati par dana unapred a slogan im je “Please eat damn burger with your hands, you uptight people with forks and knives are driving us crazy”. Moj tip restorana. Sa drugarima lokalcima upadamo preko veze i smeštamo se za šank, i uz domaće mutno pivo i društvo domaćih mutnih devojaka tamanimo domaći mutni holesterol dok se ne rastope boje. Al da ne budem baš najgori bludnik pošto ovaj blog čita i omladina, odgovorno je dati primer kako uvek treba koristiti zaštitu, pogotovu u krevetu.

A sve vreme obilazimo ovaj toranj i vrtimo se oko njega, i ja nešto se mislim, baš bi bilo cool kad bi se popeli gore i kad bi mogao da napravim jednu punokrvnu panoramu ceeeelog grada Berlina, šteta što je to nažalost neizvodljivo u praksi jer ne možeš da stojiš mirno u jedno mesto te vidiš ceo grad nego bi morao da trčiš kroz ceo toranj i posle se ubiješ da sastaviš te slike. Tako kažu stručnjaci.

Jok ti ćeš… Klikni na sliku da se zumira i onda je vuci mišem levo desno da okrećeš ceeeeeo Berlin
(ako se ne vidi slika, udari jedan refresh i pojaviće se ubrzo)

Toranj je fantastičan, čeka se oko tri sata ali ti pošalju sms kad dolaziš na red da ne sediš ispred na ladan beton. Brzina lifta je oko 6 metra u sekundi, 200 metara se prodje za 40s, a uopšte se ne primeti brzina, samo se primeti malo pritisak u ušima. Tu sretnemo drugare koji žive u nemačkoj i putuje tako kad god stignu. Oni tako kupe kartu za voz par meseci unapred i putuju po nemačkoj a i šire za recimo 20-30e povratnom kartom brzim vozom. Ne baš da uštede, ali uvek imaju bukirano par meseci unapred skoro svaki ili svaki drugi vikend negde da idu i nešto da vide, a potroše oko 50e za svaku kartu. Što na nemačke plate nije neka cifra iskreno, red veličine 500-1000 dinara. Kažu da valja tako da se upoznaju druge kulture i druge civilizacije, dok smo mladi što ono kažu

Gle vozi kera u kolica, xaxa! Kao što sam u jednom od prethodnih postova opisivao, drugačije su kulture skoro svugde u svetu. U Nemaćkoj ljudi isto puno cene zivotinje a i vidi se da je pas star, i ovo je možda jedini način (a možda i poslednji) da prošeta malo napolju i vidi sunca, i žena ga je izvela onako kako jedino može, u kolicima, nije ga ostavila da se muči sad kad mu treba pomoć. Ali dosta je bilo turističarenja za danas, vreme je da regulišemo to po šta smo i došli u Berlin, da pazarimo odeću i opremu za motor. Otišli smo do nekih radnji koje su nam kolege motordžije preporučili, unutra nas dočekale nasmejane Berlinke i mi odma počeli redom da pipamo robu. Ja sam probao jedno dvadesetak kaciga, te naočare ne ulaze, te ne mogu da gutam, ne mogu da dišem, te mi mali nos, te mi velike uši. A baš fina devojka što prodava, talentovana, da ne kažem obdarena, i malo po malo, malo na lepe oči, malo na dekolte i umor i uspe da nam uvali dve kacige, dve jakne, neke rukavice i kišne pantalone i još par sitnica i par poklona. A kako sam i ja ovako blago šarmantan, uspeli smo da dobijemo 10% popust na kacige i 20% na jakne i ostale proizvode. Berlinke uglavnom hoće da daju, samo treba se pita. Na popust mislim. Tako da smo tim popustom praktično dobili smeštaj džabe (ako nam ne naplate ono potopljeno predsoblje). Povraćaj poreza koji smo tražili na aerodromu nam je platio hranu u Berlinu, pošto smo se uklopili u carinski limit kupovine po osobi u norveškoj, nismo morali da platimo carinu. A btw carina nedeljom uveče u Bergenu izgleda kao jedan bankomat na kome ukucaš šta imaš da prijaviš, ocariniš sam svoju robu te platiš koliko treba. Da smo to isto kupili ovde koštalo bi nas barem 30% više, što znači da smo pored svih ostalih troškova praktično i put dobili džabe i još nam je ostalo za masažu (običnu doduše, bez osmeha). Dakle i turizam i berlinke i šoping i ušteda na kraju.

I stižemo do najprepoznatljivijih simbola u Berlinu

Čovečuljak na semaforu je simbol grada, ima ga na svim suvenirima i svim brošurama. Nažalost tu su isto tako prepoznati i natpisi odma iza tog semafora. “Topografija terora” iliti nekada glavna sedište Gestapa, SS i Rajštaga, spomenik koji stoji tu i podseća na jednu od najtužnijih priča čovečanstva u kojoj je poginulo više od 60 miliona ljudi. Priča o kojoj sam slušao više puta, što od ljudi koji su čitali i slušali ali i od ljudi koji su na ovaj ili onaj način učestvovali. Bili smo mi kao klinci na ekskurzijama i posećivali kulturološke spomenike i manastire, doduše u nedovoljnim količinama jer sam ja iz one generacije koja je taman počela da ima kolor slike sa rodjenja odnosno koja je u to doba škola i ekskurzija stalno bila pod nekim sankcijama i skloništima pa nije baš bilo najlakše organizovati ekskurziju dok traju uzbune. A i iskreno, u tom periodu mi je samo jedna stvar bila na pameti, i burek. Valjda nas zato sada, posle tih svih ratova, zanima šta se tu uopšte dešavalo i kako je neko uopšte došao na ideju da izvede to što su hitler i drugari izveli. Nemci ne dozvoljavaju da se zaboravi nego otvoreno pokazuju sve šta se zbivalo u to doba, da nauče nešto mladi iz svega toga. Što kažu bilo ne ponovilo se

Ove zadnje tri slike su spomenik jevrejskim žrtvama kojih je u drugom svetskom ratu bilo oko 5 miliona, odnosno polovina  ukupnog broja jevreja. Naravno ginuli su i drugi ali mislim da sam ovde prvi put u životu baš osetio spomenik i šta je pisac time hteo da kaže. Kad prošeta čovek tim masivnim lavirintom medju tim ogromnim kamenim blokovima visokim i do tri metara, oseća se tako bespomoćno i sitno i klaustrofobično, jadno i bedno, pretpostavljam da je to samo delić toga kako su se osećale žrtve za vreme rata i genocida. Strahopoštovanje, jeza, pritisak u grudima, tenzija i slične programeru nepoznate emocije prave razliku izmedju “običnih” spomenika i ovog ovde. Mislim spomenici uvek budu ono wow, detalji i vreme i trud uložen u realizaciju i sve to, ali ovo ovako na prvi pogled tako jednostavno a tako moćno, toliko emocija ostavlja da ja danima nisam mogao da se otmem utisku. Sve je to super i brojevi i činjenice i knjige i dokumentarci, ali je poseban osećaj kad čovek ode tamo i stane tu uz taj kamen, oseti tu hladnoću i težinu koju ni najbolji tv ne može da prenese. Valjda zato treba da se putuje, da se svim čulima upije istorija, jednostavno nije dovoljno da se odgleda na tv ili pročita knjiga.

I onda nailazimo na plažu blizu istočnog zida sa tematikom i obeležjima jamajke i afrike. Tu se skupljaju mladi sa različitih kontinenata i druže se, voze skejborde, upoznaju različite kulture, probavaju hranu iz drugih delova sveta, pletu dredove. A jedan lik iz jamajke prodaje svašta nešto ispod jakne, ima neku robu dobro sakrivenu ispod jakne, valjda zbog sunca šta ga znam, izgleda da nešto prave u jamajci što se čuva i prodaje tako tajno, možda ima karte za neki dobar koncert ili možda cigarete ili šta znam. A jedan drugi lik se rukuje sa njim 10 minuta neprekidno. Meni je odma bio sumnjiv jer nosi jaknu na +25.

A i ova dvojica su mi isto sumnjivi malo, sede na jamajčansko/afričku plažu u martinkama sa crvenim pertlama na ovoj vrućini. I imaju istetovirano “Skinhed” na glavi, mora da su iz nekog lokalnog benda. Pomislio bi čovek da je barem ovde, pored toliko spomenika i dokaza da ljudska mašta i glupost nemaju granica, da je ljudski rod naučio nešto iz svega toga, da je taj besmisleni rat završen i da ljudi mogu da putuju, da mogu da upoznaju druge kulture i da mogu da vide različitosti, da više nije bitno da li je neko crn ili jevrej ili srbin.

Spomenuo sam drugara koji putuje za male pare po nemačkama, baš gledamo onu omladinu na aerodromu, to bre ima 15 godina i skače tamo na liniji, deru se i guraju i udaraju rančevima, ponašaju se kao da je na železničkoj, kao da svaki dan putuju avionom. Mada kad pogledam, oni su sa 15 godina verovatno proputovali više nego što ću ja – like ever. A kad kažem železnička, ovo je železnička stanica u Berlinu, sa peronima na dva sprata.

I dodje vreme da se vraćamo kući. Nažalost nismo uspeli da udjemo u zgradu rajštaha iako smo imali zakazano, ni podzemne buknere nismo stigli da obidjemo što mi je isto krivo, ali jednostavno ne može sve da se stigne pošto ima stvarno toga puno. Odavde polazimo sa osmehom jer smo kupili jakne i kacige ali i sa jednim filozofskim znakom pitanja iznad glave. Možda se pitamo dal smo ostavili ključ ženi koja nam čuva mačke ili možda jednostavno sabiramo utiske i pokušavamo da bar malo shvatimo i razumemo ovo brdo emocija i utisaka i filozofskih pitanja koje smo doživeli za ovo kratko vreme.

Follow